Izvor: Blic, 31.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I mi magarce za trku imamo
I mi magarce za trku imamo
Na novoorahovskoj pustari, na oko sedam kilometara od sela, u blizini Bačke Topole, proteže se salaš Karolja Sekea koji krasi neobično stado: oko dve stotine ovaca i dvadesetak magaraca domaće ili naubijske rase. Ovce su, naravno, vrednije od dugouhih, ali njihov vlasnik Seke pre bi se odrekao čitavog stada nego svojih 'njakala' koje čuva, mazi i pazi iz čiste ljubavi prema ovim životinjama.
Sve je počelo pre desetak godina kada je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jedno dugouho grlo Karolja Sekea pobedilo na tradicionalnoj trci magaraca u selu Bački Vinogradi kod Subotice. Od tada Seke formira ergelu magaraca i najbolja grla i po nekoliko meseci priprema za trke. Njegovi sinovi Karolj i Kazimir glavni su džokeji i, takođe, dobri poznavaoci i zaljubljenici u ove životinje.
- Kažu da su magarci tvrdoglavi i ja verujem da je to tako. U Vojvodini, siguran sam, ima i bržih magaraca nego što su moja grla, ali moj Činoš ili Muki kada trče, misle glavom - kaže Seke.
S magarcima, dodaje Seke, treba biti nežan i pažljiv, a 'oni to znaju da cene'. Njegova grla na salašu uživaju punu slobodu, pošteđena su od svakog rada i život im je više 'ovčiji' nego 'magareći', jer su sastavni deo velikog stada koje uživa sve blagodeti vojvođanske ravnice.
Mada, praktično, nema neke vidnije dobiti od uzgoja magaraca, Seke je stvorio farmu koja je svake godine brojnija za po nekoliko grla. Svoje ljubimce rado ne prodaje, pogotovo ne onima koji ih traže za poljoprivredne poslove. Kada su u pitanju čobani, koji dugouhe kupuju kao predvodnike stada ovaca, onda s Karoljom nije teško postići pogodbu.
- Moja grla su do sada na trkama osvojila bezbroj nagrada. Nisu to neke velike pare. Nekada se, na primer, dobije samo vreća zobi ili šargarepe, ali važna je pobeda. U tome uživam i zato ih čuvam, mazim i pazim - napominje Seke.
Magarci, inače, nisu autohtona životinja vojvođanskih salaša i ljudi ovog podneblja za njih pokazuju malo interesovanja. Mehanizacija ih je potisnula sa naprednijih gazdinstava. Karolj Seke ih ne drži iz nužde već, kako kaže, iz ljubavi jer 'nisu baš toliki magarci, kako ljudi o njima govore', a ako ćemo pošteno govoriti, 'svakog dana u isto vreme njaču'. Što, mora se priznati, pomalo govori i o njihovoj pameti. Za Sekea je već to dovoljan razlog da ih uzgaja i da im posvećuje sve slobodno vreme. M. Popadić
