Izvor: Press, 26.Jul.2010, 07:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seljanka kustos muzeja
Radmila Radosavljević, domaćica iz Sirogojna, posetiocima Muzeja „Staro selo" objašnjava kako se nekad odvijao život u seoskim domaćinstvima, kako se zovu i kako su se koristili predmeti potpuno nepoznati savremenom čoveku
Domaćica Radmila Radosavljević (67) iz zlatiborskog sela Sirogojno kao kustos vodi goste kroz jedinstveni etnomuzej u Srbiji „Staro selo", iako ima samo osam razreda osnovne škole. Ona svojom mudrošću, životnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << iskustvom i narodnom rečitošću o tome kako se živelo početkom 20. veka predstavlja pravu atrakciju.
Sa maramom na glavi, obučena kao domaćica, ponekad sa preslicom u ruci, ispred kapije glavne kuće u etnomuzeju sačekuje goste, a onda počinje priču o tome kako se nekad živelo na selu. Ona radi kao saradnik u „Starom selu", ali svi je zovu kustos iz naroda.
Posao nasledila od majke
- Nisam školovana kao ostali što rade ovde, ali imam dosta iskustva. Rodila sam se u istoj ovakvoj kući. Moja porodica je pravila drvene sudove poput buca, kaca i svega ostalog od drveta. Kada je muzej 1979. godine otvoren, moja majka je radila ovde, vodila goste i objašnjavala im zašta služe svi ti predmeti. Sada sam je ja nasledila - kaže ova skromna starica, koja za sebe kaže da je domaćica i u svojoj kući i u muzeju.
Najviše je znanja stekla od majke koja joj je puno pričala kako se živelo u kućama u takozvanim zadrugama. I Radmila se udala u jednu takvu zadrugu, u kojoj je bilo osamnaestoro čeljadi.
- To svoje znanje sada prenosim posetiocima. Obično se svi iznenade kada me vide, jer očekuju pravog kustosa. Neki pomisle da sam nekada bila učiteljica ili da sam predavala istoriju, ali kada im objasnim da sam i sama tako nekad živela, oni se oduševe. Jeste neobično da jedna seljanka kao pravi kustos radi na ovakvom jednom mestu - kaže baka Rada.
Ona objašnjava da gostima priča o tome kako se ko vladao u kući, kako je i ko koga poštovao.
- Najpoštovaniji je bio domaćin kuće kod koga je bio novčanik, on je jedini zapovedao šta treba da se radi ujutru kada se ustane. Muzej ima sve ono što se nekada koristilo u jednom domaćinstvu, a to je meni poznato iz moje mladosti. Imaju buce za vodu, a vodu su obično donosile žene sa izvora udaljenih po dva-tri kilometra. Tu su tronoške stolice na kojima se sedelo i postavljalo da se jede. Jelo se iz jedne ćase drvenim kašikama, i to prvo muškarci, pa žene, i na kraju deca. Žene su uveče prele, plele i malo razgovarale - objašnjava baka Rada kako se nekad živelo. Ona kaže da je, i pored napornog rada, život bio veseo.
Aplauz je najviše obraduje
Kustos iz naroda objašnjava i pokazuje šta je dolap, naćevar za brašno, karlica za mešanje hleba, slanica za so, lopari gde se natirala pogača, crepulja i sač gde se pekla pogača... Priča da se više jela proja nego pogača, koja se čuvala za neke dane kada dolazi gosti, kada je slava, krštenje...
- Obično dolaze organizovane grupe i ekskurzije. Deca me najviše pitaju šta su radili njihovi vršanjaci u to vreme, a ja im odgovaram da je muško dete učilo šta radi deda, otac, a žensko dete je učilo kako majka tka, prede, češlja vunu. Gostima je smešno kada im objašnjavam da je u sobi za spavanje bilo i po dvadesetoro, pa čak i tridesetoro čeljadi, zavisno koliko je braći i jetrva bilo u kući. Najsmešnije im je kada im pokažem zgradu u kojoj su spavali mladenci, gde nema nikakvog osvetljenja i da su ih sa lučem ispraćali do to zgrade. Pitaju me kako su se kupali, kako su spravljali hranu i mnogo toga još. Ja na sve znadem da im odgovorim, i mladom i starom, i najviše me obraduje kada na kraju dobijem aplauz - rekla je naša domaćica.
A kada završi posao u muzeju, baka se vrati svojoj kući, koja se nalazi na 500 metara od muzeja, i posveti se svojoj porodici i domaćinstvu.
