Izvor: Glas javnosti, 23.Dec.2009, 11:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sam protiv sila prirode
Niz Bosanje oko Nikoljdana urlala je mećava. Spustilo se nebo jednim krajem na Murtenicu, drugim na Zlatar i Kamalj, sipao sneg ko iz pocepane vreće. Mrklu pomrčinu, od koje se na putu usred planine ni prst pred okom nije video, cepao je tek jezivi zvuk severca, lomio se kroz grane omorika, fijukao, kršio, ponegde cvileo, kao kad cepanica pričepi mače...
Čarobna šuma
Jeziva je zimska oluja u Bosanju. Zatekla me onomad u sred planinčine, dok sam se prtinom po pomrčini, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << peške, sam uzbrdo peo u Vilove, na slavu kod prijatelja... Sat ranije nije mirisalo na nevreme. Planinu pokrivenu snegom pritiskalo je sivo, jednolično nebo, lagano se spuštao mrak, opštu tišinu zimskog predvečerja remetilo je tek jato vrana, koje su pre sutona galamile nad vrhovima drveća, svađale se, tražile granu pogodnu da prekonače...
A onda je u trenu pukao severac! Prolomio se kao urlik zveri planinom. Zatresle su se omorike, zapucale grane, počeo je da sipa sneg, da zatrpava prtinu, mene... Smračilo se... Počela je da kulja pomrčina i iz potoka pod stazom i odozgo, niz strmu kosu, noseći sa sobom ledeni dah vlage, hladnoće, šumske truleži... Taj prvi udar vetra doneo je sa sobom talase snega koji su, kao ledene zavese stali da zasipaju šumu... Nizali su se jedan za drugim, ledili sve pred sobom, boli oči... Stalo je na tren sve u onoj šumi, nestalo onih vrana - ostali su samo mrak, urlici severca koji su terali jezu u kosti... Tek prema sivom, već crnom nebu, mogle su se videti omorike na susednoj kosi gde se, pod udarima oluje, savijaju do crne zemlje. Gde stresaju sneg sa sebe, a onda se vraćaju na drugu stranu, nakostrešenih grana... I, činilo se u tim trenucima, dok je priroda grmela okolo, da će vetar sravniti svu onu šumu, počupati omorike i pobacati ih kao slamke... A nije... Već minut kasnije vetar je stao, utišala se i šuma, toliko da se moglo čuti kako oštre pahulje snega sipe, padaju na grane omorika okolo... Pod svetlošću ručne baterije, pored same prtine, iz mraka, pojavile su se male jele, iznikle tek pre koju godinu. I, čitav taj doživljaj, u jednom nestvarnom, gotovo vanvremenskom trenutku, usred ogromne planine, kao da je na tren oluju pretvorio u bajku. Ona crna šumetina postala je čarobna šuma, a ja sam stao na sred prtine i čekao da se između onih pedalj visokih jela pojave patuljci na skijama...
I, nije taj čarobni trenutak, u pustoj, dubokoj šumi, potrajao dugo. Tek kao mali predah između dva surova udara vetra... Gore na bregu već je nestalo prtine, a vetar je udarao mnogo žešće no dole u šumi, gore su već bili smetovi pored puta, a hladnoća je kao čeličnim kleštima štipala obraze... Nije se sa tog mesta videla od oluje i mraka ni šuma, ni kuće koje bi trebalo da su na puškomet, ni svetla prozora, ni na nebu odsjaj svetala od Nove Varoši, koja je dole prema zapadu, u kotlini.
A Bosanje je povelika, planina. Pružila se od Kokinog Broda i Zlatarskog jezera, sve do Zlatara, puna dubodolina i zaleđenih potoka, kosa po kojima vise jele... Puna planina i mraka i straha, naročito za one koji se plaše... I, sinula mi je u tim trenucima, onako samom na prtini, kroz glavu priča kojom po selima okolo, uveče, za ovakvih oluja i plaše i zabavljaju decu.
Senke kraj izvora
O zlom gazdi iz sela, koji je iz čiste pakosti svoju sluškinju poslao u Bosanje, da mu po najcrnjoj pomrčini, po oluji, sa izvora iza planinskog vrha Manata donese sveže vode. Ona, mučenica, otišla, čučnula kraj izvora, zahvatila vode u krčag, ali nije videla da je štapom probola skut suknje koji je pao na zemlju. Posle kada je pokušala da ustane, pobodeni štap držao je suknju čvrsto prikovanu za zemlju, ona pomislila je da su je uhvatile gorske vile ili neke nečastive sile, pa je od straha precrkla tu, kraj izvora... Od tada izvor zovu Robina voda, a pričali su neki, i njena senka često se kraj izvora, naročito za ovakvih oluja, da videti...
Prekrstio sam se na prtini, pomenuo Boga i anđele, pokušavajući da odagnam sliku mrtve sluškinje kraj izvora u Bosanju... Okolo oluja se nije stišavala, udari vetra pretvarali su se povremeno u tešku grmljavinu, sipao je sneg, ledio lice, ruke...
Posle sam prekoračio prag mojih domaćina, iznutra me zapljusnuo talas svetlosti i toplog vazduha... Ono napolju, ona teška oluja i mećava, od koje se posle svu noć tresla planina, ostalo je kao neverovatna mešavina bajke i stvarnosti, i straha i nekog blaženog osećanja. Veličanstvena oluja u Bosanju.
Saponjic je car!
Blago njegovim prijateljima!
