Izvor: Politika, 27.Nov.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istoričar sa „kviskom”
Najmlađi student koji se ikada upisao na Beogradski univerzitet, pobednik najpoznatijeg kviza smatra da se najzanimljiviji deo društvene istorije odigrava – u našim svakodnevnim životima
Za razliku od nekih svojih imenjaka i prezimenjaka koji se takođe pojavljuju u srpskoj javnosti, on (a) nikad nije nosio bradu; (b) nije se bavio dizajnom niti muzičkom produkcijom i (c) nije zaposlen u „Parking servisu”, ali je (d) napisao nekoliko zapaženih stručnih knjiga i (e) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pobedio u najpoznatijem kvizu bivše „velike Jugoslavije” – „Kviskoteci”. Ko je naš sagovornik?
Tačan odgovor je – dr Predrag Marković Peđa, istoričar i publicista, rođen 6. septembra 1965. u Beogradu; sin Jovana (prvi privatni filmski producent u Jugoslaviji) i Milke (profesor ruskog jezika); mlađi brat Danice (veterinar, pisac i majka troje dece) i stariji brat Milene (nagrađivani dramski pisac, pesnik i filmski scenarista); suprug Vladislave, poznatije kao Sara (diplomirala je filmsku i dramsku produkciju, radi u Gradskoj biblioteci) i otac 16-godišnjeg Vuksana i 14-godišnje Mione (oboje su odlični učenici Prve beogradske gimnazije i omladinski aktivisti – on u Centru za prava deteta, ona u ekološkom klubu „Mirabela”).
Bio je član Saveta za brendiranje Srbije, član je Upravnog odbora RTS-a, v.d. predsednika Upravnog odbora Muzeja istorije Srbije i član Komisije za odlikovanja na čiji je predlog Legiji i drugim osuđenim zločincima iz JSO oduzeto ordenje koje im je dodeljeno pod Miloševićevim režimom.
Posle takmičenja otišao u legendu
Peđa Marković je, kažu, od malih nogu bio pametno, ozbiljno, savesno i radoznalo dete, koga je oduvek zanimalo ono što se dešava oko njega – i zašto. „Još kao klinac od pet-šest godina sam zavoleo istoriju”, dodaje. Sa 15 godina je postao najmlađi student Beogradskog univerziteta (položio je potrebne ispite i upisao se nakon završenog prvog razreda srednje škole), diplomirao je istoriju sa 21 godinom i prosečnom ocenom 9,88, u tridesetoj je postao doktor istorijskih nauka, objavio je nekoliko naučnih knjiga i napisao ili preveo stotinak stručnih tekstova iz društvene istorije, istorije kulture i medija (na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku), usavršavao se u Londonu, Berlinu i Budimpešti, naučni je savetnik u beogradskom Institutu za savremenu istoriju i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije univerziteta Singidunum, učesnik mnogobrojnih televizijskih debata… ali najveću slavu je, ipak, stekao učešćem u „Kviskoteci”.
– Nećete, valjda, opet o tome? – nevoljno je prihvatio poziv na razgovor tek pošto smo ga uverili da nam nije namera da ga još jednom, po ko zna koji put, vratimo dve decenije unatrag kroz vreme, u 1990. godinu, kad je kao mladi i zgodni saradnik Instituta za savremenu istoriju „pregazio” sve ostale učesnike najpopularnijeg kviza u istoriji Jugoslavije i nepobeđen otišao – u legendu.
Dosadilo mu je da ga novinari uvek iznova pitaju jedno te isto. Kako se uopšte odlučio na učešće u zagrebačkoj „Kviskoteci”? (Prijavio ga je zet, kojeg je Peđa kasnije pobedio u tom istom kvizu). Šta misli o autoru Lazi Goluži ? („Genijalac i najveći profesionalac tadašnje jugoslovenske televizije, pametan i obrazovan čovek koji je razmišljao na isti način kao i ja – neka pitanja gotovo da sam mogao da predvidim.”) Kakvi su bili kvizovinekad, a kakvi su sad? („U ono vreme su postojala samo dva TV programa u zemlji, pa su svi – 17 miliona ljudi – gledali Kviskoteku, a ona je i pravljena tako da je može pratiti najšira publika: od takmičara se nije tražilo neko specifično znanje, već široka opšta kultura, takmičarski duh, brzina i hladnokrvnost. Mnogobrojni kvizovi koji su preplavili gotovo sve TV programe poslednjih godina sasvim su drugačijeg tipa, imaju manje gledalaca, manji su i budžeti, a nažalost opao je i nivo obrazovanja učesnika”).
– Bilo je to predivno mladalačko iskustvo, mada ne bih da precenjujem njegov značaj. Imao sam sreće da sam se pojavio u kvizu pred kraj, kad je već imao ogromnu popularnost, a činjenica je i da su „formati” iz bivše Jugoslavije ostali poznati na celom tom prostoru, često i više nego što realno zaslužuju. Kasnije sam upoznao mnoge „kvizomane” koji su, smatram, bili bolji od mene – primećuje Peđa Marković.
Ipak priznaje da je učešće u „Kviskoteci” na mnogo načina obeležilo njegov život. Proslavio se, osvojio glavnu nagradu (škola jezika u Vašingtonu uz džeparac od 10.000 maraka), od takmičara postao onaj koji sastavlja pitanja za učesnike kvizova („Zlatna žica”, „Znam da znam”, „Sam protiv svih”, „Visoki napon”) a kao dugogodišnji „sakupljač nepotrebnog znanja“ počeo je drugim očima da posmatra i samu istoriju. Postao je svestan važnosti „sitnica” koje mnogi istoričari potcenjuju i zanemaruju.
– Najzanimljiviji deo društvene istorije odigrava se svakodnevno u našim životima, kroz pojave koje svi osećamo, ali ih ne zapažamo – smatra Marković.
Simbolika šverca u gradskom prevozu
Ovo otkriće se odrazilo i na izbor tema u njegovim novijim tekstovima: „Istorija seksa u Srbiji”, „Gejts i bogati Srbi”, „Srbi i kontejneri”, „Sva vlast ženama”… U knjizi „Trajnost i promena” poslužio se prizorima iz „socijalističke i postsocijalističke svakodnevice u Jugoslaviji i Srbiji” da pokaže kako se menjao sistem vrednosti i odnos običnog čoveka prema ideologiji, vlasti, tradiciji i savremenim vrednostima. Recimo, primer „švercovanja” u beogradskom javnom gradskom prevozu uputio ga je na pitanje poverenja građana u institucije, a izbor imena koja su Srbi najčešće nadevali svojoj deci u određenim periodima ukazao je na rast ili na opadanje (inter)nacionalizma. Sa raspadom Jugoslavije nestala su „neutralna” imena poput Gorana, dok su vrtiće i škole preplavila stara hrišćanska, biblijska imena kao Luka, Matija ili Marko i ona iz doba Nemanjića – Stefan, Nemanja, Uroš…
Jednom nogom u cipeli, drugom u opanku – tako je, sudeći po ilustraciji na naslovnoj strani pomenute knjige, autor video našu društvenu tranziciju. Šta li će se naći na koricama njegove naredne knjige „Srpska seksualna revolucija – odnosi među polovima u 20. veku”?
– Kod nas se malo zna o istoriji privatnog života. Teško je istraživati ono o čemu se ćuti. Kakav je bio ljubavni život naših prabaka? Nije svugde beležen ni datum njihovog rođenja, a kamoli njihove intimne ispovesti – primećuje naš sagovornik.
Sa novom knjigom, koju, kako najavljuje, piše „u četiri ruke” sa Vladimirom Kecmanovićem ne bi trebalo da ima takvih problema, s obzirom na to da je predmet istraživanja – Tito.
– U poslednje vreme sam se dosta bavio uglavnom nepolitičkim, kako se ovde smatra „manje važnim” istorijskim temama (običaji, odnosi među polovima, mediji, seksualnost, istorijat porodice i roda…), a majka me stalno pita kada ću da se vratim „pravim” stvarima i napišem još jednu „ozbiljnu” istorijsku knjigu (ona ne priznaje ništa ispod 700 strana). Kažem joj da sam sad okupiran prosvetiteljskim radom, u koji svrstavam i svoje nastupe u javnosti i na televiziji, da ću pisati još „debelih knjiga”, ali ni ovo nije izgubljeno vreme, sve dok uspevam da prenesem neku dobru ideju i vrednu poruku.
Često se govori da televizija zaglupljuje ljude, pa ipak ona je mnogo učinila za podizanje opšteg nivoa znanja u narodu, preko specijalizovanih emisija iz oblasti obrazovanja, nauke, kulture i umetnosti (pa i kvizova), veoma je uticajan medij i intelektualci bi trebalo da ga iskoriste za dobrobit građana. Problem je, međutim, što se tamo sve više pojavljuju bahati likovi koji misle da umeju o svakoj temi da pričaju i svakog sagovornika da „poraze” Nedostaju nam obrazovane, kulturne, stručne osobe. To je još jedan od srpskih mitova, da smo izuzetno pametan i obrazovan narod. A u stvari… – zastade Predrag Marković zamišljen u pola rečenice.
Kakvi su u stvari Srbi saznaćemo u jednoj od narednih njegovih knjiga.
------------------------------------------------------------
Spasao ga „Politikin Zabavnik”
Uveren da od svakog znanja ima neke koristi Peđa Marković je i redovni čitalac raznih poučnih rubrika u „Politikinom Zabavniku” – što mu je jednom prilikom spaslo život!
– Tog 30. aprila 1994. godine smo moj otac, majka, tetka Koviljka Milačić i ja krenuli sa tečom Milovanom Mušovićem njegovim novim „mercedesom” na sahranu omiljenog ujaka sve dece u mojoj porodici Slobe Dedića u Podgoricu. Limuzina je jurila Ibarskom magistralom po divnom prolećnom sunčanom danu sve do Zlatibora. Onda je nebo najednom posivelo od nadolazeće nepogode. Dremao sam na prednjem sedištu. Približavali smo se Prijepolju. Probudilo me kršenje grana i lišća. Automobil se prvo vrteo oko sebe kao one sprave u luna-parku, a onda je poleteo pravo u crni bezdan. Sećam se tamne hladne vode svugde oko mene. Shvatio sam da smo na dnu reke, zarobljeni u zatvorenoj limuzini. Ipak, nisam paničio: setio sam se da sam u „Politikinom Zabavniku” jednom pročitao da kad vozilo potone treba sačekati da se pritisak izjednači, da bi mogla da se otvore vrata. Tako sam i postupio, dok me najzad voda nije, kao čep, izbacila na površinu – priseća se poznati istoričar, koji je ovu svoju avanturu opisao u priči „Crni bezdan” objavljenoj, naravno – u „Politikinom Zabavniku”.
------------------------------------------------------------------------
„Gej” junaci iz srpske prošlosti
U jednom od poglavlja knjige o seksualnoj revoluciji u Srbiji Predrag Marković se bavi i „gej” populacijom, pa kaže da su i neki čuveni srpski političari, državnici, naučnici i intelektualci bili homoseksualci – recimo princ Đorđe Karađorđević, general Petar Živković, matematičar Mika Alas, pravnik i pisac Slobodan Jovanović…
– Sklonost ka istom polu među muškarcima jača posebno u patrijarhalnim i ratničkim kulturama, gde je često povezana sa prezirom, čak mržnjom prema ženama („popišuljama”, „ženetinama”), dok je homofobija izražena u društvima u krizi, u kojima ekonomskim i političkim gubitnicima „muškost” ostaje jedino što još imaju – objašnjava naš sagovornik.
-----------------------------------------------------------------------------
Dobrica Ćosić i ulica Trnove Ružice
Svojim kontroverznim napisanim ili javno izgovorenim rečima Peđa Marković je poslednjih godina stekao i nove poštovaoce, ali i ljute kritičare. Ove potonje naročito kad je iskazao nepodeljenu podršku svom doduše daljem rođaku Dobrici Ćosiću („on je mojoj porodici toliko puta u životu nesebično priskočio u pomoć”), dok je mnoge Beograđane oduševio predlogom Komisiji za nazive trgova i ulica srpske prestonice da beogradske ulice ponesu imena likova iz domaće i svetske književnosti, kao što su Koštana, Nikoletina Bursać, Biberče, Baš Čelik, Pepeljuga, Trnova Ružica…
------------------------------------------------------------------------------------------
Umesto lopte „jurio” – knjige
Bio je sitna, bolešljiva beba, jedva je preživeo, i to pre svega zahvaljujući ljubavi, upornosti i požrtvovanosti majke Milke. Dok su druga deca jurila za loptom, njen Peđa je jurio – za knjigama. Nikad nije bio sportski tip, pa je, kaže, i devojke osvajao pameću. Nije slučajno što i njegova supruga Sara radi u Gradskoj biblioteci! Doduše, nisu se tamo upoznali. „Viđali smo se dve godine na raznim mestima, i obično smo jedno drugo strašno nervirali. A onda smo se, na drugi pogled, pomnije zagledali... i evo, sad smo nerazdvojni“, kaže Sara, koja je svom začitanom mužu odavno oprostila što umesto pomoći oko kućnih poslova nudi – priče o njihovom istorijatu.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 28.11.2010.
