Izvor: Objava, 28.Jul.2019, 09:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СЕЛИМ III ЏИХАДАР

Турски султан Селим III Џихадар рођен је 24. децембра 1761. године у Истанбулу, као син султана Мустафе III и Михришах валиде султаније. Дошао је на трон 7. априла 1789. године, после смрти свога стрица, султана Абдулхамида I.

Долазак новог султана Селима III на власт дошао је управо у најнезгоднији моменат, када је Турска била у рату против Русије и Аустрије који је започео две године раније. Руска војска је незадрживо надирала кроз Влашку и Молдавију, док Аустријанци половином октобра 1789. године улазе у Београд и напредују ка Нишу. Крајем године и руска војска улази у Букурешт.

Ипак, Турска има среће. По Европи у то време бесне немири подстакнути Француском револуцијом. Све то јако плаши како Аустрију тако још и више Русију. Стога су обе државе склоне склапању мира са Турском. Султан Селим III је правилно осетио да сада добија дипломатску предност, кад већ нема војну. У Свиштову у августу 1791. године Аустрија потписује мир са Турском и враћа јој све оно што је освојено у протеклом рату (градови Нови, Дубица, Бербир и Београд те делови Србије). Са те стране Турска нема никаквих територијалних губитака.

Мир са Русијом потписан је у Јашију (9. јануар 1792. године). Турска је морала признати руско присвајање Крима и Грузије. За узврат Русија јој враћа Молдавију и Влашку и неке луке на Дунаву. Русија добија Очаков и земље између Буга и Дњестра.

Турску је од катастрофе спасло посредовање Велике Британије, Пруске и Уједињене Низоземске. Ове силе су знале да Русија има за крајњи циљ заузимање Цариграда чиме би постала најјача сила у Европи. Европским силама више је одговарала слаба Турска него јака Русија.

Још као дечак Селим III одлазио је да гледа вежбе турске артиљерије коју су организовали француски војни инструктори (барон де Тот). Отац султана Селима III, султан Мустафа III, намерно је сина слао на те војне маневре не би ли у њему побудио схватање о потреби реформи у држави. У време султана Абдулхамида I, Селим III је затворен у Кафезу, али је и ту доста научио.

У моменту када долази на султански престо Селим III је убеђен у потребе реформе, али он не мисли да реформише турско друштво у целини. Економске и социјалне реформе и да хоће он не може да покрене. Његове мисли имају ограничен домет. Он не жели да мења традиционалне турске установе, једино види да оне не функционишу добро. Дакле, није проблем у њима самим, већ у њиховом деловању. Уз дисциплину, оне ће продејствовати.

Центар његовог интересовања је војска. Разаслао је по Европи емисаре који су имали задатак да виде како су европске армије организоване. На крају се одлучио за француски модел. Због тога су његови агенти по Паризу месецима тражили ратне ветеране, инжењере, итд., којима су нуђене велике плате не би ли дошли у Цариград.

И то је била основна султанова грешка, у својим реформама усредсредио се једино на војску. Временом успео је да се окружи са својим пријатељима из детињства, а многи од њих су га саветовали да иде даље и да реформише цело друштво. Ипак, неће их послушати. Определио се за реформу војске, али ипак кроз њу делимично су се реформисали и неки делови друштва. На крају ни та војна реформа није дала неке значајније резултате.

Једино у чему је скоро у потпуности успео јесте реформисање, тачније, стварање дипломатске службе. До тада Турска нема лоциране сталне дипломатске представнике у европским престоницама, они се тамо појављују од случаја до случаја. Сада се то мења, отварају се сталне амбасаде. Но, то је све. Од постављених амбасадора нема никакве користи јер то нису дипломате од каријере већ коленовићи који по привилегијама добијају те положаје. Не знају језик земље где иду, ни њену културу, не знају ништа. Ипак, посредне користи ће бити и то са неочекиваног места. У свим тим амбасадама има доста младих секретара који успевају да науче језик и да науче посматрати догађаје у земљи у којој бораве. У каснијим, много озбиљнијим, реформама које ће спровести султан Махмуд II ово ће њихово знање да буде од користи.

Спахије и јаничари су једноставно одбили да се мењају. Најдаље се отишло у модернизовању артиљерије, али тамо су француски инструктори довољно учинили још пре Селима III.

Не могући да јаничаре утера у ред, султан Селим III је створио нове пешадијске јединице, тзв. Низаме. Они су наоружани модерним ватреним оружјем, организовани су на европски начин, а командни кадар им је био из Француске и других европских држава. Један део ових јединица је смештен у Цариграду, други у Ускудару, а трећи на Левенд Чифтлик.

Регрутовани искључиво у Анадолији они и нису тако бројни, 1797. године било их је мање од 10.000. Половина је била стационирана у Анадолији, а друга половина у Цариграду. Било је покушаја да се једна оваква организована војска створи и на Балкану, али то ће да претрпи потпуни неуспех због отпора локалног муслиманског племства.

Овакву реформу војске нису пратиле и остале потребне мере. На првоме месту никада није отворено довољно школа где би се обучавао домаћи официрски кадар. С друге стране, ни оваква војска није могла имати праву снагу ако се и остали делови друштва не промене. Ту потребну снагу, а ни разумевања, султан Селим III није имао. За њега је и овo билo превише.

Његов најјачи проблем било је јачање турских намесника на Балкану. Они су одбијали било какву контролу из Цариграда. Али-паша из Јањине држи веома велику територију (јужну Албанију, северни део Грчке - Епир). Други моћник, Махмут-паша Бушатлија, држи северну Албанију. У Видину се нагло уздигао Пазван-Оглу који шири своју територију и утицај, отворено одбијајући било какву послушност султану (не плаћа порез, не шаље војску, итд.). У тим својим отпорима Цариграду сви ти моћници користе разне отпаднике, разбојнике и све оне који су са Цариградом у завади, формирајући од њих своје војске којима се неретко оружјем супротстављају султану.

Најопаснији покрет на Балкану био је Први српски устанак који је Карађорђе подигао у Србији (1804. године). Овде није била реч о обичној побуни неког локалног турског моћника, био је то националноослободилачки покрет веома дефинисан у својим жељама и хтењима. Селим III је у борбама против српских устаника доживео неуспех, а кад су они почетком 1807. године ослободили Београд, био је присиљен да Србији призна аутономију.

Ситуација у Европи се од мира у Јашију (1792. године) знатно изменила. У Француској се нагло уздиже опасност за целу Европу - Наполеон Бонапарта. Управо ће Наполеон да изненада упадне у Египат (део османске империје) и да га на кратко окупира. Стога султан Селим III све своје дипломатске напоре усмерава ка успостављању савеза са Русијом и Великом Британијом против Француске. Уз помоћ британских трупа успеће Османлије да истисну Французе. Мир у Амијену (јун 1802. године) поново ће обновити добре односе између Турске и Француске.

У то време почиње и обрачун између европских сила и Наполеона, који ће потрајати десетак година. Селим III је успео да Османско царство задржи по страни. Но, то неће моћи тако дуго. Русија и Велика Британија желе да истисну Наполеонов утицај у Турској, а Русија тражи слободу проласка својих бродова кроз Босфор и Дарданеле (септембар 1806. године). Султан Селим III најпре то дозвољава, али се предомислио када је Наполеон тешко поразио пруску војску код Јене (октобар 1806. године).

Није требало дуго чекати на руску реакцију. Руска војска улази у Молдавију (децембар 1806. године). Након тога Руси запоседају Влашку па Бесарабију. Турска војска скоро да није давала отпора. Турски намесници Пазван-Оглу из Видина и Мустафа Барјактар (који је управљао источном Бугарском и западном Тракијом) ни прстом нису мрднули да зауставе руску инвазију. Да још више погорша ионако незавидну ситуацију у којој се налазио султан побринула се британска флота која пролази Дарданеле и претећи се усидрава наспрам Цариграда.

Султан Селим III привидно преговара, а масовно мобилише војску јер има намеру да се бори са Британцима. Цариград је брзо утврђен. Због реалне опасности од француске помоћи Турцима, британска флота се повукла без борбе (март 1807. године).

У мају 1807. године долази до побуне у околини Цариграда. Неке од трупа (које чувају Босфор) поубијале су стране официре који су их терали да обуку нове униформе и прихвате нове (европске) вежбе. Та се побуна могла лако скршити, али султан Селим III оклева и почиње преговоре са побуњеницима. Два дана касније (27. мај) побуњеничке јединице се покрећу и улазе у Цариград, где им се одмах придружују јаничари, улема, ученици верских школа.

Султан Селим III је жртвовао неке своје сараднике које је руља одмах раскомадала, а онда је обећао да ће распустити Низаме. Отишао је још даље, дана 28. маја поставља неке од вођа побуне (главне противнике реформи) на кључне државне положаје. Ништа није вредело, сада су побуњеници тражили његову смену, а добили су од муфтије фетву у којој се Селимове реформе проглашавају незаконитим нарушавањем вере и традиције. Тиме је озакоњено свргнуће султана Селима III.

Њему није требало много да схвати да је све готово, мирно то прихвата и одлази у Кафез. На престо ступа нови султан - луди Мустафа IV, јаничарски миљеник, Селимов брат од стрица (син султана Абдулхамида I).

Интересантан је начин на који је султан Селим III смењен. Њега су водили у Кафез, а из Кафеза су истовремено изводили новога султана Мустафу IV. Селим III је зауставио Мустафу, саветовао га да не иде у велике реформе и пожелео му сретнију владавину него што је била његова. Онда је принео чашу са водом устима и из ње почео пити отров. Мустафа је одмах прискочио и избио му чашу из уста тако да овај није успео да испије отров до краја. Ту му се Мустафа заклео да ће му живот бити поштеђен. Ипак, реч није одржао. По Мустафиној наредби, Селим III је убијен у Истанбулу 28. јула следеће, 1808. године.

У суштини конзервативац и традиционалиста, султан Селим III није успео да спроведе ни најограниченије реформе које ионако нису дирале у корене османског друштва. О оним дубљима, којима би изменио друштво, а које су свакако биле неопходне, он није ни мислио. Турска једноставно није била спремна за било какве промене. С друге стране ни он није био човек који је спреман да се одлучније заузме за оно што жели.