Izvor: Glas javnosti, 04.Dec.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džipom kroz bestragiju
Eto, hteli smo da bude teško, pa sad... Šta smo tražili, to smo i dobili- osmotrivši teren, prokomentarisa minulog vikenda jedan džipadžija stazu nadomak Topole, koju je valjalo preći, ne bi li se osvojio pehar na ovogodišnjem Drugom trofeju Srbije. A staza takva da se ne usudiš pešice da je pređeš, a kamoli za volanom džipa. Blato do kolena, kamenje na sve strane, vratolomne uzbrdice i nizbrdice, a onda, kao da sve to nije dovoljno, i rečica duboka bar metar i po.
- Na ovakvim >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << stazama se voze takmičenja posada terenskih vozila u savladavanju prepreka na teško prohodnim terenima. Staza u Topoli je jedna od najtežih u Srbiji, pa je za prelazak tih 26 kilometara takmičarima bilo potrebno oko tri i po sata- objašnjava Darko Tadić, čiji je tim „Srbija 4h4“, uz Klub „Topola“, bio organizator takmičenja.
Vesela družina je pristigla u Topolu u četvrtak uveče, a u petak, oko tri po podne, na startu ispred hotela „Oplenac“, postrojile su se 24 posade, podeljene u dve kategorije- hobi i hard. U lakšoj kategoriji nadmetali su se vozači standardnih vozila, pa je savladavanje staze prošlo bez većih problema-po sistemu „ko prođe prepreku, prođe, ko ne prođe, obiđe“. Pažnja okupljenih je ipak bila više usmerena na „profesionalce“ iz Srbije, Slovačke, Crne Gore.
- To su već vozila spremna za najteže uslove vožnje. Opremljena su rol bar kavezima, čekrcima, kacigama, specijalnim gumama sa kramponima... Voze ljudi koji ovakvim mašinama upravljaju i po petnaest godina. Sve svoje znanje mogli su da pokažu već u subotu, kada je vožena trka od 64 kilometra, do repetitora na vrhu Rudnika. Trka je trajala šest i po sati, sve kroz vodu i sneg-priča Tadić, zvani Boske, dok sa osmehom prepričava kako je vođa trećeplasirane ekipe „Mili-Tomin“, na startnu liniju došao do guše utegnut u gumeno pecaroško odelo.
Kaže, nije ni čudo, jer su se Mili i Zoran takmičili sa svojom „suzuki vitarom“, u hard konkurenciji najslabijim vozilom, a valjalo je pregaziti deo staze kroz reku Jasenicu.
- Možete onda zamisliti Milija, kako u metar i po dubokoj reci ide kroz vodu sa sajlom preko ramena i za sobom vuče onu „vitaru“- priča Boske i dodaje kako je i ove godine bilo ponekog prevrtanja, a jedan Slovak je triput sletao sa staze, pa su ga na kraju jedva iščupali iz nekog šumarka...
Ipak, sve je prošlo bez povreda, jer se vozilo brzinom od pet kilometara na sat. Poslednjeg takmičarskog dana voženi su specijalni ispiti, na 250 metara dugoj stazi azbestnog iskopa u Stragarima. Za soft vozače izazovi su uglavnom bili hupseri i prolaženje kapija, dok su vozači hard kategorije za manje od 12 minuta morali da savladaju jezero i uspone strmije od 70 odsto, koji su se uglavnom izvlačili na vitlo.
- Tu se pokazala drugoplasirana ekipa ASK „Povlen“. Arsa, suvozač ekipe, inače ljudina od svojih dva metra i deset santimetara, problem „lade nive“ zaglibljene u blatu rešio je po kratkom postupku- na „o ruk“, pa nosi. Ista ekipa se nedavno zaglavila u nekoj kaljuzi u Loznici, a Arsa uhvatio ranac, pa trk do potoka. Napunio ranac kamenjem, pa pravi stazu... I, tako puna tri sata. Ali, nikada nije odustao. On mora proći stazu, pa makar auto potpuno rasklopio, preneo ga, pa ga opet sklopio-kaže Darko Tadić.
RED MUKE, RED VESELJA
Dok su prve takmičarske večeri učesnici Drugog srpskog trofeja gledali edukativne filmove i upoznavali se sa stazom, subotnje veče bilo je rezervisano za druženje. Ono narodski-kafana, pijanka, pevaljka... Čak su i nju, pričaju kroz smeh organizatori, pred kraj večeri uspeli da obuku u šofersku uniformu, stave joj kacigu na glavu i nateraju je da tako peva. Ipak, veselo društvo se razišlo sat vremena posle ponoći, jer se sutradan valjalo na vreme pojaviti na startnoj liniji. I proći obavezan alko-test..
Ekipa Of roud tima „Srbija 4h4“ tako je glavni konkurent ovogodišnjoj prvoplasiranoj ekipi AC „Koceljevac“ ali, priča Darko, kad god su na stazi zapeli, Valjevci ih nisu ostavili na cedilu.
- Ima desetak ekipa koje se uvek drže zajedno, mada u svakom žitu ima kukolja. Desi se da ti kažu - „de, pomeri se da te izvučem“, a onda te prošišaju i ostave u još dubljoj kaljuzi. Ipak, ima neke pravde, pa takvi obično ni ne završe trku - priča Tadić i dodaje da je na trkama nebitno ko se čime bavi, jer su na stazi svi isti - prljavi, blatnjavi i naučeni na muku.
