Izvor: Objava, 01.Feb.2019, 12:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

УСТАНАК МОРНАРА У БОКИ КОТОРСКОЈ 1918. ГОДИНЕ

Снажан револуционарни талас, који је услед тешке економске ситуације и заоштрених класних односа и под утицајем октобарске револуције у Русији захватио између осталих држава учесница Првог светског рата и Аустро-Угарску, осећао се особито у аустроугарској ратној морнарици. Јануара 1918. године дошло је до масовних штрајкова радника у Трсту и Пули, а 1. фебруара је избио велики устанак морнара у Боки Которској на око 40 бродова аустроугарске флоте.

Покрет морнара развио се у условима све оштрије економске и политичке кризе у Аустро-Угарској и веома тешког стања у којем су се налазиле посаде ратних бродова и имао је изразит социјално-револуционарни карактер. Вести о суровим условима живота њихових породица, о неимаштини и глади развиле су код морнара мржњу и огорченост према црно-жутој монархији, оптерећеној нерешеним националним и социјалним проблемима. Официри на бродовима, најизразитији експоненти царско-краљевске власти, својим начином живота (забавама и пијанкама) и нехуманим поступцима према изгладнелим морнарима, још више су потенцирали то несносно стање. Сазнавши за октобарску револуцију, за декрете младе Совјетске Републике о миру, о земљи, о правима народа, револуционарни бококоторски морнари дошли су до закључка да је ситуација у Аустро-Угарској "једнака оној у Русији" и да "систем треба срушити".

Устанак је припремио и организовао револуционарни Комитет морнара на челу с Франтишеком Рашом, а главна упоришта устанка били су оклопни крсташ "Sаnkt Gеоrg", адмиралски брод поморских снага у Боки и помоћни брод "Gäа". Тачно у подне 1. фебруара морнари са "Sаnkt Gеоrgа" испалили су топовски хитац и на прамчаном јарболу свог брода истакли црвену заставу. Бродска музика је засвирала Марсељезу. Комитет морнара преузео је команду брода у своје руке и притворио официре. Хитац са "Sаnkt Gеоrgа" био је сигнал за све остале бродове који су били у Тиватском заливу (већина бродова била је на сидру испред Ђеновића) да дигну црвене заставе и придруже се устанку. Само на неколико бродова дошло је до отпора, али је енергично сузбијен. А кад су разарачи "Csеpеl" и "Dinаrа", на којима су официри задржали власт, хтели да напусте сидриште, "Sаnkt Gеоrg" и "Gäа" су отворили на њих ватру и принудили их да дигну црвене заставе. Радници из арсенала у Тивту и Ђеновићима обуставили су рад и послали делегате у Комитет морнара.

До 2. фебруара у подне устанку се придружило 40 бродова и око 4.500 морнара. Устаници су у свом меморандуму "Што ми хоћемо" захтевали што скорији прекид рата без анексија и контрибуција, у складу с девизом октобарске револуције, право народа на самоопредељење, демобилизацију и оснивање добровољачке милиције, реорганизацију државне управе. Међутим, Комитет је пропустио да организацијом устанка обухвати јединице копнене војске на обалским утврђењима, па је устанак остао изолован на ратним бродовима. Тиме је омогућено да контрареволуционарне снаге у флоти добију помоћ споља, преко команде ратне луке. Криза устанка наступила је у тренутку кад је обалска артиљерија отворила ватру на устанички брод крстарицу "Кrоnprinz Rudоlf", који је кренуо да се придружи бродовима пред Ђеновићима, а устанички бродови нису одговорили. Официри на неким бродовима (крстарице "Nоvаrа", "Hеlgоlаnd", разарачи "Csеpеl", "Husаr", "Таtrа", "Dinаrа") преузели су поново команду и под вођством команданта "Nоvаrе" принца Лихтенштајна склањају своје бродове према Веригама. Тамо су се налазиле немачке подморнице, чије су се посаде од првог дана оградиле од устанка.

На вест о устанку команда аустроугарске флоте послала је из Пуле у Боку Которску дивизију бојних бродова типа "Еrzhеrzоg Fеrdinаnd Маx" чије су јој посаде остале верне. Доласком ових бродова ионако незавидна ситуација устаника постала је безизлазна. Опкољени с копна и мора, растројени издајом, они су се око 9 часова 3. фебруара предали. Команда флоте је затворила око 800 подофицира и морнара. Вође устанка Франтишек Раш, Јерко Шижгорић, Антон Грабар и Мате Брничевић стрељани су 11. фебруара 1918. и сахрањени на гробљу у Шкаљарима.