Izvor: Objava, 03.Nov.2019, 14:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БРИТАНСКА ИМПЕРИЈА

Прва стална енглеска насеобина ван Европе основана је на обали Северне Америке 1607. године. Од тада је ширење било непрекидно и до краја 19. века Британска империја се простирала од Канаде, преко Африке и јужне и југоисточне Азије до Аустралије и Пацифика. Добивши после Првог светског рата и Средњи исток, Империја је достигла највеће размере. У то време четвртина укупног становништва на свету живела је под британском управом.

Током 16. и прве половине 17. века Енглеска је заостајала за Шпанијом и Португалијом у заузимању прекоморских поседа. Шпанци су изградили моћну империју на рушевинама индијанских царстава у Централној и Јужној Америци. Енглези су могли да се населе само на ободима Шпанске империје, на северноамеричкој обали и на истуреним острвима у Карипском мору.

У првој половини 17. века развијена је трговина два драгоцена производа: дувана, с центром на Чесепику у Северној Америци, и шећера, на Западноиндијским острвима. Радна снага потицала је од енглеских колониста. Око 250.000 људи препловило је Атлантик до краја 17. века. Углавном су то били радници, иако је мали број - попут "ходочасника" са брода "Мејфлауер" 1620. и пуританаца који су се населили у Масачусетсу 30-их година 17. века - кренуо у Нови свет да би образовао заједнице засноване на верским идеалима.

Португалци су први истражили пут у Азију око Рта добре наде. До 19. века Европљани су долазили у Азију не да би освајали, већ да би трговали драгоценом робом која се тамо производила, нарочито зачинима, свилом и памучним платном. Године 1600. основана је енглеска Источноиндијска компанија која се такмичила с компанијама других европских држава у трговини у Индијском океану.

До средине 17. века Енглеска се обогатила захваљујући роби из Азије и америчком дувану и шећеру. На плантажама дувана и шећера главна радна снага постали су афрички робови које су доводили енглески трговци. Прекоморске активности Енглеза подржавале су војне снаге државе која ће ускоро постати најмоћнија у Европи. Лондон је постао финансијски центар, а луке попут Бристола и Ливерпула напредовале су захваљујући међународној трговини. Током 18. века Велика Британија је стекла колонијалну превласт у Северној Америци, на Западноиндијским острвима, дуж обале западне Африке и широм Индијског океана. У низу колонијалних ратова истиснута је најпре холандска, а затим француска конкуренција.

У другој половини 18. века дошло је до револта северноамеричких колониста који су устали против јачања британског утицаја. Године 1775. избио је оружани устанак. Независност је проглашена 1776, а до 1783. Велика Британија је поражена и морала је да се одрекне власти над побуњеним колонијама. Губитак преко 2,5 милиона људи и 13 колонија био је велики ударац за Британску империју, који је, међутим, кратко трајао. На северноамеричком континенту Велика Британија је и даље владала Канадом, коју је одузела Французима. Спектакуларна експанзија одвијала се у другим деловима света. У Индији су походи кренули из насеобина које је основала Источноиндијска компанија. У Бенгалу су британске снаге, предвођене Робертом Клајвом, 1757. збациле владара и на његово место поставиле британског савезника. Од 1765. Бенгал је био под британском влашћу. Уследила су нова ширења. Године 1788. прво европско насеље у Аустралији основали су осуђеници допремљени из Велике Британије. Године 1806. Британци су запосели Рт добре наде.

Током 19. века Империја је расла без конкуренције осталих европских сила. До средине 19. века успостављена је британска власт на целом индијском потконтиненту. Тамо је 1871. под британском влашћу живело око 250 милиона људи. Велика Британија је целу Аустралију прогласила својим поседом. Нови Зеланд припојен је 1840, а британска Канада проширила се ка западу до Пацифика. Велик број британских досељеника населио је све те територије и добијао све већу независност у својим унутрашњим питањима. Током 19. века британска Краљевска морнарица интервенисала је да би заштитила интересе Велике Британије у многим деловима света који нису били под британском влашћу, нпр. у кинеским водама, где је у Опијумском рату 1839-1842. потопила неупоредиво слабију кинеску флоту.

Пред сам крај 19. века, поред Велике Британије, колонијалне поседе и интересне сфере ван Европе почеле су да стварају и Француска, Немачка и Русија, а од неевропских држава САД и Јапан. Унутар Империје пробудили су се национални покрети, који су тражили самоуправу. Да би заштитила своје интересе и сачувала положај водеће колонијалне силе, Велика Британија је наставила са заузимањем још територија. Велики део тропске Африке, који до тада није сматран вредним, припојен је Великој Британији.

Британској власти су се најжешће противили Бури у Јужној Африци, али су поражени у Бурским ратовима између 1899. и 1902. године. Претње британској превласти у свету изазвале су у Великој Британији патриотски жар који је достигао врхунац 1897, на велелепној прослави шездесетогодишњице доласка краљице Викторије на престо.

Империја је опстала током највећег дела 20. века унаточ претњама од стране супарника и оних који су покушавали да збаце британску власт. Најзначајнији од националних покрета развио се у Индији под вођством Махатме Гандија. Самоуправа је дата како Ирској, тако и неким британским територијама ван Европе: Канади, Аустралији, Новом Зеланду, Њуфаундленду и Јужноафричкој Унији. Те су територије добиле статус доминиона. Доминиони су били уз Велику Британију у оба светска рата. Британска империја на крају је прерасла у Комонвелт бивших територија, које су се добровољно ујединиле с Великом Британијом.

После Другог светског рата опала је моћ Велике Британије. Она је постала другоразредна сила у односу на САД и Совјетски Савез. Национални покрети у колонијама више нису могли да се сузбијају, а више није било у интересу Велике Британије да то ради. Средиште трговине се преместило, нарочито кад се Велика Британија придружила Европској заједници 1973. године. До тада је Индијско царство замењено независним државама - Индијом и Пакистаном, а британска колонијална власт у Африци почела је да се руши. Последња велика колонија, Хонг Конг, враћена је Кини 1997.

Где год су долазили, Британци су преносили свој језик и оснивали своје институције. Енглески језик се усталио а Британци уживају у сазнању да је у свету прихваћено и њихово поштовање закона и људских права, заједно с постојаном и правичном администрацијом и парламентарном владом.

Власт једног народа над другим данас је неодржив концепт, али је својевремено Британска империја почивала на истинским идеалима, иако се не може рећи да су их Британци увек поштовали.