Izvor: Politika, 22.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa Zapada, s ljubavlju
Iako iz Holandije poručuju da „evropska pravila moraju jednako važiti za sve”, to nije bio slučaj s Hrvatskom koja je SPP potpisala još davne 2001. da bi postao punovažan februara 2005, deset meseci pre hapšenja Gotovine
Mnogi strani komentatori, posle prvog kruga predsedničkih izbora u Srbiji, prave poređenja Srbije sa Ukrajinom ili Belorusijom. U nekom površnom smislu, poređenje sa Ukrajinom je razumno. Ukrajina je, kao i Srbija, podeljena na tzv. proevropske i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tzv. pro ruske snage. (Obe su hotimice stavljene pod znak „tzv.”, jer je stvarnost mnogo složenija.) Sličnost je takođe u tome što i Ukrajina (naravno mnogo više), a i Srbija imaju bliske kulturne i istorijske veze sa Rusijom. Veze Rusije i Ukrajine su toliko očigledne da ih ne treba ni objašnjavati. Ali, i rusko-srpske veze su relativno snažne, ne samo zbog zajedničke religije, već i zbog ruske podrške Srbiji tokom većeg dela XIX veka, a naravno i 1914. Svakako, bilo je i drugačijih epizoda (kao sa Sanstefanskim mirom) koje su išle na štetu Srbije, ali one nisu dominirale. Ljubitelji literature setiće se, recimo, da Vronski, posle tragične smrti Ane Karenjine, odlazi 1875. u Bosnu da se bori na srpskoj strani.
Ali, između Srbije i Ukrajine postoje i značajne razlike. Ukrajinska raspolućenost je geografska i jezička. Istočna Ukrajina je pretežno rusko govorno područje, sa de fakto ruskim stanovništvom koje prirodno teži bližim vezama sa Rusijom. Zapadna Ukrajina je nacionalistička i često unijatska. Prirodno bi ova prva bila dominirajuća, uzimajući u obzir broj stanovnika, ali je ekonomska privlačnost Evropske unije i Ukrajini naklonjena politika „Evro-sojuza” doprinela tome da je danas odnos u Ukrajini oko pola-pola. Upravo je obrnuta situacija u Srbiji. Netaktična i osorna politike Evropske Unije (i SAD) doprinela je da normalni odnos od recimo 60-40 u korist „reformskih” snaga, postane 50-50 kakav je danas.
Još od pada Miloševića, politika Unije prema Srbiji predstavljala je kombinaciju sitničavog ucenjivanja i arogantnih lekcija. Podrška većine članica Unije otcepljenju Kosova je poznata, iako EU nije bila glavni organizator toga otcepljena, niti tvorac veštačkih rokova. Ali, umesto da se, kada je već odlučila da podrži nezavisnost Kosova, Unija ponaša sa taktom prema Srbiji, ona radi upravo suprotno. Kako, recimo, drugačije tumačiti izjavu britanskog ministra inostranih poslova u kojoj se nezavisnost najavljuje za dan posle drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji?
Čak ni u stvarima gde je Evropska unija pomogla Srbiju, kao što je finansijska pomoć u godinama neposredno posle pada Miloševića, ili otpis dve trećine državnih dugovanja, zbog iscrpljujuće politike sitničavih ucenjivanja, Unija nikada kod stanovništva nije dobila priznanje kakvo bi se moglo očekivati. Koncesije su davane preko volje, i odmeravane na kap. Jedna godina je uludo straćena kada je Evropska unija odlučila da prekine pregovore sa Srbijom zbog neisporučenja Mladića Hagu, da bi se posle ti pregovori nastavili iako osnovni uslov nije bio ispunjen. Ostao je gorak ukus uslovljavanja i ucenjivanja. Uslovljavanje se pravdalo poštovanjem evropskih načela. Recimo, pre nekoliko dana je holandski ministar inostranih dela izjavio da bez Mladića u Hagu nema mogućnosti za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), jer „evropske pravila moraju jednako važiti za sve”. Interesantno je da ta „jednaka pravila” nisu važila za Hrvatsku koja je SSP potpisala još davne 2001. godine, a čiji je Sporazum postao punovažan februara 2005., deset meseci pre hapšenja Gotovine. Interesantno je, takođe, da Britanija i Holandija, dva najljuća pobornika poštovanja međunarodnih pravila u slučaju Srbije, nisu smatrala da se ta pravila krše kada su poslale svoju vojsku u nelegalnu agresiju i okupaciju Iraka. Štaviše, pored Mladića, koji bi svakako trebalo da se nađe u Hagu, postavlja se i pitanje odgovornosti holandskih oficira i vojnika za masakr u Srebrenici. Ako je Mladić odgovoran za taj zločin, holandski oficiri su odgovorni za saučesništvo. Nismo primetili da ih holandski sud za to tereti.
Više od sedam godina (tačnije oko dve hiljade sedamsto dana) posle pada Miloševića nije bilo dovoljno Uniji da započne pregovore sa Srbijom oko ukidanja viza, možda jedinom stvari koju većina stanovništva očekuje od Unije i koja za njih predstavlja realan dobitak o kome bi prilično razmišljali pred odlazak na glasanje. Sada, tri dana pre drugog kruga izbora i verovatno nekoliko nedelja pred proglašenje nezavisnosti Kosova, odjednom je Evropska unija nasla vremena i činovnika da o ukidanju viza pregovara.
Svi ti sitničavi, iznuđeni, nevoljni potezi koje je Evropska unija vukla u poslednjih sedam godina, pored naravno onog osnovnog—stava prema secesiji Kosova –promenili su „normalan” odnos snaga u Srbiji i pridobili birače za radikale i Nikolića. Naravno, moguće je makijavelistički misliti da možda upravo Evropa i SAD priželjkuju pobedu Tomislava Nikolića, jer bi tako otcepljenje Kosova u neku ruku dobilo svoj „prirodni razlog” („Kako je moguće terati te ljude da žive u državi kojoj vlada bivši Miloševićev saradnik i koalicioni partner i čiji šef odgovara u Hagu?”), ali ja pre verujem, bar u slučaju Unije, da se radi o nepostojanju vizije, o aroganciji i birokratskoj krutosti. Evropa se ponela, kako je to pre skoro trideset godina pevao Džoni Štulić, kao „hladna Vijena”.
Saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, Vašington
[objavljeno: 23/01/2008.]
