Izvor: Blic, 29.Mar.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Partijska država put do propasti
Svetsku krizu smo dočekali potpuno nespremni, sa balastom starih i novih partijskih kadrova koji su navikli da žive bogato i udobno. I sa nezadovoljnim građanima čije je nade svaka takozvana demokratska vlada izneverila. Zbog toga ovaj porez od šest odsto građani ne doživljavaju kao akt solidarnosti, već kao namet koji treba da „odabranima" i dalje omogućava udoban život, kaže za „Blic nedelje" prof. dr Jelena Vlajković, klinički psiholog.
Ona dodaje da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se običan čovek oseća iskorišćenim, napuštenim i izneverenim.
– Jasno je da je Vlada spremna na manje kozmetičke promene ne bi li zavarala građane. Ali, rekla bih da nema više tako mnogo naivnih – kaže naša sagovornica.
Danilo Šuković, ekonomista i član Saveta za borbu protiv korupcije, smatra da će uvođenjem solidarnih poreza standard života građana Srbije pasti za 20 odsto.
– To zapravo znači da ćemo ove godine živeti za petinu lošije nego prošle, i to samo ako ne bude novih iznenađenja, koja su u uslovima krize i više nego moguća. Vlada se ponaša kao da je u konfuziji i povlači iznuđene poteze, što u šahu znači da sledi mat. Situacija u kojoj se nalazimo nije nimalo ohrabrujuća za obične građane. Posebno zato što je Vlada propustila da ustanovi diferencijalne poreze, odnosno da napravi razliku između nameta na džep siromašnijih i onih drugih slojeva našeg društva – kaže Šuković.
Ekonomisti su složni da će politika borbe protiv efekata recesije najgore pogoditi srednju klasu, koja je nakon propasti devedesetih godina tek nedavno počela polako da oživljava.
Nije sporno da je aranžman sa MMF-om u ovom trenutnu bio neophodan Srbiji. Ali, način na koji je država opteretila svoje građane zbog ovog zaduživanja i više je nego za raspravu. S tim se slaže i Nenad Prokić, dramaturg i poslanik u Skupštini Srbije.
– Država bi bankrotirala da nismo uzeli novac od MMF, od tog zapadnog sveta koga se neki gade, a koji nas očigledno izdržava jer to nismo sposobni sami da uradimo. Da taj novac nije pozajmljen, već u maju ljudi na državnim jaslama ne bi primili plate. To je oličenje Vlade koja nas vodi. Ne smemo da dozvolimo Vladi da nas ubedi u to da je država na ivici bankrota zbog ekonomske krize. Ovo što se dešava odavno je bilo izvesno. Ne može svetska kriza koristiti kao alibi za sve, a ova vlada uporno traži gde će da svali sopstvenu krivicu. Ko će sutra biti odgovoran što smo stali u evropskim integracijama, što Mladić nije uhapšen, što nemamo bezvizni režim, što nisu sprovedene nikakve reforme" Neko drugi, Vlada ne! – kaže Prokić.
Situaciju u kojoj smo se sada našli direktan je proizvod loše politike svih vlada nakon 2003. godine, koje su zarad zadovoljenja sopstvenih apetita opstruirale procese reformi. Uz to, nikada nije raskinuta veza politike, kriminala i privrede, odnosno tajkuna, što je i sam predsednik Tadić nedavno priznao. Danilo Šuković ističe da je upravo ta sprega razlog zbog koga je udar na budžet prosečnih građana daleko ozbiljniji nego onaj na najbogatije. Zato nikada nije donet antimonopolski zakon, zato korupcija izjeda suštinu našeg društva i zato je većina proizvoda i dalje skuplja u Srbiji nego u mnogim evropskim zemljama.
– Vlada je morala da zna da nam je deficiti trgovinskog bilansa prošle godine bio 8,2 milijarde evra, da trošimo daleko više nego što stvaramo, da smo godinama zapošljavali na hiljade nepotrebnih činovnika, i da su plate rasle daleko brže nego što je bilo realno. Šta ako se sada ispostavi da novcem od MMF-a branimo nerealni kurs koji odgovara tajkunima. Gde su tu siromašni? Vlada se ponaša kao guska u magli, da li pod uticajem te sprege ili ne, tek ispalo je da običan narod mora da isprazni novčanike – kaže Šuković.
Činjenica da je Srbija partijska država neće se obiti o glavu samo običnim građanima. Kako kaže Aleksandar Stevanović, ekonomista iz Centra za slobodno tržište, Vladina odluka da se uvede dodatno oporezivanje je neznalačka jer direktno atakuje na privatni sektor koji najviše puni budžet.
– Nikada se nije desilo da uvođenje novih poreza doprinese savladavanju ekonomske krize, već je krizu uvek produbljivalo. Srbija je metastazirana partijska država koja troši više od polovine onoga što stvori deo Srbije koji nešto privređuje. Zasigurno postoji rešenje, ali se ne sviđa partijskim elitama, a to je da se odreknu svojih privilegija i da jasno kažu svojoj „partijskoj bazi" da se novac zarađuje na tržištu. Lakše je iscediti produktivni deo Srbije nego raditi na stvaranju dobrog poslovnog okruženja koje bi privuklo ozbiljne investitore, ali i ostavilo partokratiju bez posla i moći – kaže Stevanović, i dodaje da je ova vlada pokazala da nema nikakvu razložnu ideju kako da se izbori s krizom, nego se sve ekonomsko-marketinške mere svode na dnevnopolitičku partiju flipera.
S druge strane računice Vlade Srbije, nalazi se čitav državni aparat i oni najbogatiji. Ono što posebno izaziva nezadovoljstvo jeste činjenica da će apetiti koalicionih partnera, uprkos insistiranju na sveopštem stezanju kaiša, ostati zadovoljeni. Ideja da se smanji broj ministarstva, koja je nastala nakon konstantnog pritiska javnosti zbog preglomazne administracije, još nije izvesna.
– Inkorporiranjem jednog ministarstva u drugo ništa se neće dobiti. Ako su hteli pravu uštedu, što nisu sklonili armiju partijskih kadrova koje idu uz ministre, kao što su pomoćnici, savetnici i državni sekretari. O njima niko ne govori. Osim toga, vladajuća koalicija se ne bavi ni uštedama u javnim preduzećima, samo zato što su i ona deo koalicionog sporazuma – kaže Šuković.
Prof. dr Jelena Vlajković, klinički psiholog
Sasvim opravdan strah građana
Da bismo razumeli šta se dešava s ljudima kada im se nametne ovakav porez od šest odsto i kako ovaj potez Vlade doživljavaju građani, morali bismo da se podsetimo svih ovih godina koje su iza nas. U takozvane demokratske promene ušli smo sa iskustvom bede, nestašice, straha za elementarni opstanak. Međutim, petooktobarske promene ulile su nadu – ljudi su verovali da će Srbija krenuti ka promenama. I šta smo dobili – umesto da odlučno sprovodi reforme i jača institucije, svaka vlada od 2000. godine do danas je samo jačala partijsku državu, zapošljavala svoje kadrove, delila pare odanim članovima upravnih odbora, nagrađivala poslušnike. Neosporni boljitak u svakodnevnom životu dobijen je uglavnom rasprodajom velikih sistema, a ne oporavkom privrede. Građani Srbije se plaše jer se još uvek dobro sećaju kako su nabavljali hranu, kako su se lečili, kako su se prevozili. Zar smo zaboravili da su penzioneri uzimali svakodnevno bensedin da bi prespavali ručak ? Da li se još uvek sećamo da su se u jednom periodu svakodnevno beležila samoubistva? Da li to sve može da se ponovi? Može, i zbog toga je strah građana Srbije sasvim opravdan.
Umesto da se prepusti opravdanom, ali nemoćnom besu, svako od nas treba da napravi listu prioriteta (fizičko i mentalno zdravlje, porodica, deca) i da pokuša da otkrije resurse u sebi ili oko sebe koji će mu pomoći da te prioritete sačuva.
Drugačiji stav
Goran Nikolić, ekonomista i saradnik naučnog centra Privredne komore Srbije, smatra da je uvođenje solidarnog poreza zapravo ispravan potez Vlade.
– Ko ima malu platu neće biti mnogo pogođen, i obrnuto. Što se tiče sive ekonomije, mislim da neće ni tu biti nekih ozbiljnih povećanja, jer će većinu tih solidarnih poreza isplaćivati sama država, značajan deo velika preduzeća koja i inače ispunjavaju poreske obaveze, a najmanji privatnici za koje je najizvesnije da zapošljavaju radnike na crno. Budući da je ova mera i više nego nepopularna, vlada je postupila hrabro, iako je moguće da je činjenica da izbori nisu tako blizu takođe imala ulogu – smatra Nikolić.
Narod je s razlogom kivan
– Ja da tešim stanovništvo neću, biće jezivo. Amerikanci će izaći iz krize za godinu dana, jer su oni raspodelili posledice nezajažljivog kapitalizma na ceo svet. A mi koji smo sami sebe izopštili iz dobrih stvari u tom svetu, mislili smo da ćemo tako moći da se izvučemo i od loših. Ali to ne može tako. Ova vlada ima šansu da postane najgora u srpskoj istoriji. Da li se Vlada zapitala kako će se osećati ljudi koji budu primali umanjene, a i onako bedne penzije, plate, kojima su zarade zamrznute. Ili, šta će uraditi kada shvate da nemaju dovoljno za puko preživljavanje jer ih je država stisla sa svih strana. Šta očekivati osim da budu kivni i destruktivni – kaže Nenad Prokić, dramaturg i poslanik.
