Izvor: Politika, 01.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otimanje o Beograd
Iako vlast u Beogradu ne može da ugrozi vlast na republičkom nivou, ona može da bude najava promena
Bitka za Beograd je u toku. Zoran Alimpić, v. d. gradonačelnika, „potpisivanje primirja” zakazao je za 14. juli jer bi tada trebalo da se potvrdi ko je vlast u prestonici. U izbornom plej-ofu pravljenje vlasti u Beogradu skoro da je izjednačeno po značaju s dogovorom o podeli kabineta u Vladi Srbije.
Cenu Beogradu podigao je Mlađan Dinkić, šef G17, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kada je rekao da ista vlast mora da bude u Beogradu i Srbiji. Žarko Obradović, zamenik predsednika SPS-a, odgovorio je da je to logično, ali da ne mora da bude tako. Dragoljub Mićunović, predsednik političkog saveta DS-a, pomirljivo je kazao da ne moraju iste vlasti da budu u Beogradu i u Srbiji.
U višepartijskoj istoriji Srbije je Mićunovićevo shvatanje politike primenjivano u dva perioda. Od avgusta 2004. Beogradom su vladali DS i DSS, iako su Tadićeve demokrate na republičkom nivou bile kohabitirajuća opozicija Koštuničinim demokratama. Mnogo je zanimljiviji period u kome je gradonačelnik Beograda bio Zoran Đinđić, dok je Srbijom neprikosnoveno gospodario Slobodan Milošević.
Vlast u Beogradu socijalisti su izgubili na izborima u novembru 1996. godine. Milošević je beogradskim socijalistima dan posle neuspeha osorno rekao: „Kako ste radili tako ste i prošli”. Ali, neki socijalisti su tvrdili da se njegova supruga Mirjana Marković nije tako lako pomirila s neuspehom na izborima za gradsku skupštinu, pa mu je iz Indije poručila da „ne želi da četnici vladaju Beogradom”.
Pokušano je krađom izbora. Nije se uspelo pa je Đinđić 21. februara 1997. postao gradonačelnik. Bio je to početak kraja režima Slobodana Miloševića. Sinulo je to svima. Milošević se dao na posao i pridobio za sebe SPO koalicionog partnera Đinđića. Poslednjeg dana septembra 1997. godine Đinđić je srušen glasovima radikala, socijalista i SPO-a.
Sećajući se danas tog vremena, Milan Božić, tada potpredsednik Skupštine Beograda, kaže: „Iako vlast u Beogradu ne može da ugrozi vlast na republičkom nivou, ona može da bude najava promena”.
Promena, omiljena reč Aleksandra Vučića, radikalima je u ovom trenutku najvažnija. Konačno da i oni pokažu da mogu da budu vlast i to u Beogradu koji je, kako kaže Božić, „pola srpske ekonomske moći i vlasti”. On vidi još jednu bitnu karakteristiku vladanja Beogradom. „Osećanje srpske političke scene je da je lokalna vlast večna a da republička traje četiri godine.” Pošto je u politici predstava o nečemu važnija od činjenica „promena”, „moć”, „najava dolaska novih snaga” jednako su značajne i za same političare i za birače.
Sociolog Vladimir Vuletić vidi još jedan važan momenat: „Sada se pre svega vodi borba zbog toga što je moguće da u dve različite vlasti, na nivou grada i Republike zajednički imenitelj bude SPS koji će zbog toga moći da ucenjuje”. Moć SPS-a, ako bude u oba nivoa vlasti, a naročito ako ne bude u istim koalicijama, višestruko će nadmašiti njegov izborni rezultat. Ali, kaže Vuletić, „teško je imati dve koalicije sa SPS-om. Tako nisu sigurni ni DS a ni SRS i DSS”.
Ambasadori zapadnih zemalja su zaobilazili Novi Sad kada je Maja Gojković, tada član SRS-a, postala gradonačelnica vojvođanske prestonice. Beograd neće moći da izbegnu ni ako radikal Vučić postane predsednik Skupštine grada, a on će se svakako potruditi da ih pozove na razne gradske proslave i okupljanja. Nema boljeg deterdženta za pranje uprljane slike o radikalima od Vučića koji se rukuje, na primer, sa ambasadorom Amerike.
Novac nije ništa manje značajan od politike kao motiv bitke za Beograd. Budžet prestonice za ovu godinu je oko 825.000.000 evra. On je toliki da je Dušan Bajec, član Gradskog veća, rekao da će Beograd pomoći Republici u izgradnji obilaznice oko Beograda i rekonstrukciji Pančevačkog mosta i „Gazele”.
Grad je toliko moćan da koalicija DS – DSS nije dozvolila Velimiru Iliću, republičkom ministru, da po svom nahođenju radi i na objektima koji su u nadležnosti Republike a u Beogradu su, kao što je Prokop.
Čak 90 odsto budžeta Beograd obezbeđuje iz tekućih primanja, a preostalih 10 odsto iz inostranih kredita i privatizacija. To pokazuje njegovu ekonomsku nezavisnost od Republike. Ipak, Božić se seća da im je Nemanjina 11 pravila probleme u prikupljanju i raspolaganju novcem pa za pouku kaže: „Inače se nije lako izboriti za gradski budžet. U Nemačkoj, Berlin počinje saradnju s drugim gradovima, lokalnom upravom i saveznom državom već u proleće kako bi se dogovorili o budžetu za glavni grad, koji se donosi u novembru. Gradski budžet je ključno mesto spoticanja i to nisu izmislili Srbi. Država može da ograniči procenat PDV-a i autonomne prihode grada. To se događalo u Parizu. I ako su iste stranke na vlasti u Republici i u gradu može biti takvih problema”. Podsećanja radi, valja reći da je ovogodišnji budžet Beograda donet pre republičkog protiv čega je bila gradska opozicija – SRS i SPS.
Goran Nikolić, ekonomski analitičar, uveren je da su i ekonomska i politička vlast u Republici. „Ključ je u Republici. Važno je ko će biti premijer i ministri finansija, policije i Vojske. Zato me čudi što se toliko trude da dobiju gradsku vlast. Sve oči iz Evrope su uprte u Srbiju, a ne u Beograd. Značaj Beograda se ogleda u budžetu koji je pozamašan.”
„Srpska radikalna stranka neće privlačiti investitore ni ako budu najpošteniji. Ako dođe do koalicije ZES – SPS biće više investicija”, kaže Nikolić.
Šta god da bude 14. jula, kako god se završila bitka za Beograd, očigledno je da neće biti istina ono što su radikali tvrdili svojim transparentom ispred Skupštine grada: „Slobodan grad posle 67 godina”. Time su samo mogli da uvrede svoje koalicione partnere od kojih su jedni – u višepartijskom poretku – vladali deceniju s kratkom pauzom od devet meseci, a drugi osam godina.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 02.06.2008]
