Izvor: Blic, 15.Nov.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema štednje bez reza u sistemu
Da li zamrznuti plate ili smanjiti penzije, ili i jedno i drugo. Da li „kresati" administraciju ili subvencije, ili oboje. Srbija se nalazi pred velikim izazovima, „selo gori" a vlada se češlja. To jest pozvala je MMF i gurnula mu vruć krompir, tj. Krkobabića (Jovana) u ruke pa se on - MMF (a ne Krkobabić) - danima znojio i duvao u oprljene prste. (Neka, nek' i oni malo zarade svoje visoke plate.)
Doduše, u času kad se ovaj tekst pojavljuje pred čitaocima, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << subotu, delegati »svetskog finansijskog policajca« već su daleko od Beograda, na zasluženom produženom vikendu. Šta god da su nam ostavili - a sa tim se polako upoznajemo - nama tek predstoje suočavanja i sučeljavanja. I preračunavanja i obračunavanja.
Ako se od svih i od građana i od državnih organa, traži da stegnu kaiš, onda treba reći ko, koliko i kako, zašto i dokle. Ovo je bila prosto idealna prilika za uspostavljanje socijalnog dijaloga i socijalnog partnerstva. Jedna socijalno odgovorna vlada nikada je ne bi propustila. A ne da odgovornost prebaci na MMF pa ako on uspe da slomi Krkobabića uspeo je, ako ne - nikom ništa.
Ovo je potrebno tim više i pre, jer kriza jeste zahvatila ceo svet, ali je ova naša (uglavnom) domaćeg porekla. Drugim rečima, virus možda i jeste došao iz Amerike, ali je gubitak imuniteta posledica unutrašnjih slabosti našeg organizma. Ono zbog čega će svetska kriza nas pre svega pogoditi jeste činjenica da su zavrnute slavine i presečeni kanali dotoka svežeg novca u Srbiju, novca kojim su pokrivane, tj. finansirane, naše sopstvene greške i promašaji. Koji se u najkraćem mogu opisati kao previše potrošnje premalo rada, previše zaštite premalo kompeticije, jednom rečju - odsustvo sistemskih promena, reformi.
Kad je o »najvrućem« pitanju, zamrzavanju plata i(li) penzija reč, u javnost je trebalo izaći sa podacima i analizama: koliko ima penzionera, koliko zaposlenih u javnom sektoru, šta znači jedna šta druga varijanta? Jeste da je, recimo, prosečna (neto) penzija upola niža od prosečne neto plate u javnom sektoru, odnosno 17.000 dinara (ako se isključe poljoprivrednici, koji imaju 8.000 onda se prosečna penzija penje na 19.000) naspram 33.000 dinara, ali penzionera ima četiri puta više: 1,6 miliona prema 430.000 (gde su uračunate državna i lokalna uprava, zdravstvo i školstvo). Za bruto penzije se izdvaja 14,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, a za plate 10 odsto BDP-a. U apsolutnim brojevima to znači 320 milijardi godišnji fond plata i 450 milijardi dinara godišnji fond penzija.
Nije bilo ni politički realno ni socijalno pravedno penzionerima sad oduzimati povećanje od 10 odsto. Ali nije realno ni da, povrh toga, penzije u idućoj godini rastu u skladu sa rastom troškova života. Već dobijeno povećanje penzija znači povećanje budžeta za 40 milijardi dinara, praćenje troškova života značilo bi dodatno izdvajanje petnaestak milijardi. Previše.
S druge strane, postavlja se pitanje koliko je (bilo) izvodljivo, i socijalno i politički, zamrzavanje plata u javnom sektoru. Naravno, tu ima 20-30 hiljada radnika viška i država najzad mora sa tim da se suoči. Najviše što bi tu budžet mogao da podnese je da plate prate inflaciju, dakle, ako se već govori o stezanju kaiša, realno povećanje plata ne mogu da dođu u obzir. Na kraju, tako je i dogovoreno sa MMF-om. Ali onda i centralna banka mora da preuzme obavezu da strogo vodi računa o cenama i da ni po koju cenu ne dopusti »probijanje« planiranog rasta od osam odsto.
Međutim, možda su uštede mogle bići i veće da se celoj stvari drugačije pristupilo, da su građani na vreme upoznati sa stvarnom situacijom i da je o svemu tome razgovarano, javno i otvoreno, a ne da se sve rešavalo na manje-više konspirativnim sastancima. Ovo je bila prilika da se čuju, i pitaju, i sindikati i poslodavci i struka, tj. nauka, da svi oni kažu šta misle i šta će da rade. I da svako preuzme svoj deo odgovornosti.
Budžet nije samo, štaviše, moglo bi se reći, ponajmanje je zbir državnih prihoda i rashoda. On je temeljni ekonomsko-politički dokument, ne samo za narednu, nego i za nekoliko sledećih godina. Budžetom se, zapravo, određuje i ekonomska politika koju će država voditi, određuje se pravac razvoja, prioriteti, postavljaju se ciljevi, ali i biraju sredstva kojima će oni biti postignuti.
Zato je izrada budžeta za 2009. godinu (bila?) prilika da se napravi svojevrsni društveni dogovor i konsenzus. Koji bi, s jedne strane, obuhvatao štednju, a s druge strane - reforme. Jer, u stvari, ni jedno od ovo dvoje bez onog drugog nije ni moguće.
