Izvor: Sportski Žurnal, 06.Dec.2011, 02:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U RAŠLJE: Beograde, grešan li si

Piše: Larisa PETROVIĆ
Beograde, grešan li si prema rukometu. Razmažen kao dete, sve pod velom visoke prestoničke sofisticiranosti. Šta su za tebe krv, suze i znoj... Tek tamo neka Čerčilovska misao izrečena ko zna kojim povodom.
Navikao samo na najbolje, gordo, iz nedelje u nedelju, zaboravljaš baš te tri reči, teške, jake, prejake, a tako verne slike rada, truda, podviga, ranjenog rukometa.
Jedino ti važno što Partizan nema ni jednu pobedu u Ligi šampiona, pa kažeš, i šta će kog đavola tamo kad će sve pogubiti. Nema tu šta da se vidi.
Stvarno nema, u pravu si, nekada rukometni grade.
Kopenhagen, Kil, Monpelje, Ademar Leon, pa i PIK Seged, vrede svega nekoliko desetina miliona evra. O vrednosti njihovih igrača, sve samih reprezentativaca vodećih evropskih selekcija, da se i ne govori, a sam Partizan svoju težinu ne može da izmeri ni sa nekoliko stotina hiljada i ni jednog jedinog stranca u timu. Zaista, šta tu ima da se gleda.
Koga briga što je i sama činjenica da su se crno-beli našli u takvom društvu podvig i što se ni u jednoj jedinoj utakmici ove sezone u Ligi šampiona nisu obrukali.
Čak ni kad su kao siročići išli u Vršac da igraju na premijeri protiv Kopenhagena i PIK Segeda. Mada, koja razlika, Beograd ili Vršac, „Milenijum” ili „Pionir”, kad zjape prazni. Ona tišina i sablasnost samo suze da im nateraju na oči od muke.
Koliko li Miloševića, Dimitrijevića i ostale boli duša kad vide onako uzavreo Pionir, samo što se ne sruši, na košarkaškim utakmicama. A, na njihovim... Tišina. Prazno.
Neko od crno-belih, pred nedeljni meč sa Ademar Leonom, reče da mu je teško što niko ne prepoznaje njihov trud. A, zaista, samo to malo, malecno i treba.
Šta bi značio taj tračak podrške Miliću, Dimitrijeviću, Ilićima, Marseniću, Potiću, Radivojeviću, Mršulji, sve momcima što još nisu čestito prebacili ni dvadesetu, a dospeli su u Ligu šampiona. Za njihov uzrast i stanje u kom se nalazi naš rukomet - junački.
Šta bi bilo da se sa tribina prolomio huk, taman kad su stegli Ademar na gol razlike... Dovoljno i da „samo“ napoji njihove duše željne podrške, zalog za svetliju budućnost. U Monpeljeu, Leonu i Kilu, njih ovde tako nezanimljive, gledalo je ukupno 18.000 ljudi. Beograde, greh je.
Tako si olako zaboravio da ćeš, za samo četrdeset dana, biti domaćin Evropskog prvenstva, da si se ne tako davno hvalio kako smo „genetski predodređeni za ovaj sport“, da si tako divno voleo rukomet...

Nastavak na Sportski Žurnal...