Izvor: Politika, 15.Mar.2012, 14:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teramo decu da beže odavde
Partizan je zaštitio svog predsednika od svog direktora i trenera, ali ne i svog igrača od svojih navijača. – Fudbalski savez ne rešava stare probleme, a stvara nove
Novinaru „Sport ekspresa” iz Moskve Dmitriju Okunjevu, koji je gledao utakmicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Partizan – Sloboda, nije bilo jasno zašto fudbaleri u crno-belim dresovima idu ka južnoj tribini na poklonjenje. Bio je iznenađen kada su otuda navijači počeli da preskaču ogradu, a još više što im je dopušteno da se izmešaju s igračima.
– Ovako nešto prvi put vidim, – priznao je. – U Rusiji je ovo nezamislivo.
A šta bi tek rekao neko iz Engleske?! U „kolevci fudbala” su nekada bile usijanije glave od ovih naših, ali sada ko kroči tamo gde mu nije mesto – može sam odmah da ide da bere zelen bostan.
Kod nas u takvim slučajevima počinje nadmudrivanje zvaničnim saopštenjima: koliko ih je bilo, odakle su došli, da li su ošamarili ili odgurnuli, itd.
Partizan je nedavno zaštitio svog predsednika koji je prozvao „sportski sektor” svog kluba, pa kad su mu oni odgovorili i javno ga štošta priupitali smenjeni su i direktor i trener.
Sada ni klub, ni uprava, ne rade ono što im je jedna od osnovnih dužnosti – da zaštite svog igrača! Ono što se dogodilo Markoviću je ne samo srozavanje Partizana (tako nešto je nezamislivo ne samo u velikim klubovima, među koje „crno-beli” zamišljaju sebe, nego klub koji to ne može i nije klub), nego i kompletnog sistema društvenih vrednosti. On je, istina, odavno razbucan, ali ako se nastavi s tim još crnje nam se piše.
Marković kao pojedinac, razume se, niti sme, niti treba da se sam hvata ukoštac s naopakim običajima. Međutim, kompletan igrački pogon bi mogao (ne mora javno) da zatraži od rukovodstva da im obezbedi fizičku neprikosnovenost.
Klub, naročito kao domaćin utakmice, mora da nađe način da to i učini. Na primer, da onome ko je ošamario, odgurnuo ili uopšte preskočio s tribine doživotno zabrani ulazak na stadion Partizana. I da podnese tužbu protiv njega.
U protivnom, posledice će biti pogubne. U to da se nije dogodilo ništa niko neće poverovati.
Ako je na cedilu ostavljen igrač za koga se priča da je najdarovitiji u zemlji, čemu onda da se nadaju drugi? Koji će roditelj da savetuje svom detetu da ostane ovde? Džaba deklamovanje iz fudbalske organizacije da hoće da zadrže talente – ovakvi događaji poručuju: bešte, deco, što dalje odavde.
Višedecenijskim usavršavanjem naša fudbalska organizacija se izveštila da odugovlači dok vreme ne učini svoje i problem se zaboravi. Menjala su se rukovodstva, a stari problemi nisu rešavani. Ali se stvaraju novi.
Fudbalski savez ubaci u najjaču ligu klub, kome potom čestita na tom uspehu!? Sada, kada je prvak Srbije gostovao u Novom Pazaru, neupućen bi, po zastavama koje su preplavile stadion, pomislio da on igra protiv reprezentacije neke druge zemlje ili je gost u nekom međunarodnom takmičenju. To nikome odozgo ne smeta.
Ne smeta ni kada se na Partizanovom stadionu vijori zastava na kojoj je zloglasni mafijaš Al Kapone!? Nijednom klubu ne smeta što među zastavama kojima mašu njegovi najvatreniji navijači ima svakakvih izuzev njegove?!
Predsednik Fudbalskog saveza Srbije se dogovorio s ministrom unutrašnjih poslova o saradnji. Šta to postoji što zakon nije predvideo?
Možda, način da se otkriju naručioci prekida u Đenovi na utakmici Italija – Srbija u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo? Pa, predsednik FSS Karadžić je obećavao da će da kaže ko stoji iza tog brukanja Srbije! Do danas nije rekao. Šta je u pitanju: pretio praznom puškom kad je bio u škripcu, neće da priča, jer se situacija smirila ili je, možda, zaboravio?
Šta je to savez uradio ili će da uradi protiv nasilja? A zajednica ligaša? A klubovi? A vođe navijača? U modi je da imaju predstavnike u klupskim skupštinama, a sutra, po svemu sudeći, i u upravnim odborima? A pravosuđe, političari, novinari? Na kraju krajeva, i sami igrači. Zar im ne bi bilo lakše da igraju u normalnim uslovima?
Međutim, niko neće ili, što je najverovatnije, ne sme da pisne. Uvek su u pitanju neki interesi: opšti ili viši. Ali kako god da su umotani oni su isključivo – lični.
Ivan Cvetković
objavljeno: 15.03.2012
