Izvor: Glas javnosti, 15.Avg.2008, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smrt fašizmu, za kralja i otadžbinu
Jedva je čekao Radenko, bivši četnik koji je pre neki dan namirio devedesetu godinu, da se nad varošicom Rudnik najavi zora, pa da krene svom dve godine mlađem bratu Leki, bivšem partizanu koji je ostao da živi u njihovoj porodičnoj kući u rudničkom zaseoku „Zvezda“. Još po pomrčini Radenko se spremio kao za onaj svet. Obukao je novi zubun, u unutrašnji džep je stavio svoju četničku knjižicu koju je tek onomad otkopao iz zida kuće gde je bila zazidana nekoliko decenija, na glavu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je stavio novu šajkaču, na rever zubuna zadenuo je značku čiča Draže koju je o majskom okupljanju četnika kupio na Ravnoj gori, u kesu je stavio nekoliko pakla cigareta, kafu i kilo šećera za brata Leku, pa put pod noge. Pred kuću brata mu Leke, odnosno, njihovoj zajedničkoj kući, stigao je taman kada je sunce izgrevalo i kada je Leko završavao poslove oko stoke.
- Dobro jutro brate Radenko, a je l’ se desilo nešto ružno, je l neka preša kad si ovako poranio - zabrinuto pita Leko ugledavši na nakrivljenoj kapiji brata Radenka
- Ma, ne sekiraj se brate Leko, svi su zdravo i živo, nego jedva sam čekao da svane i da dođem da popijemo po kavu i rakiju i da se malo porazgovaramo - objašnjava Leki razlog svog dolaska još sa kapije u želji da što pre razuveri brata da razlog njegovog dolaska nije nikakva, ne daj Bože, porodična nesreća.
- Ajde u kuću da pristavim kavu, ali kako ćemo je popiti kad ne znam kome se više tresu ruke - tebi ili meni. J.... ti život kad ni kafu više ne možemo da popijemo kao ljudi.
Kada su kafa i rakija bili na stolu braća su dugo odbijala dimove „drine“ ćilimare i srkale kafu iz šolja koje nisu podizali sa stola, valjda stideći se jedan drugog što su dogurali dotle da im se ruke toliko tresu.
- I, što se ti i ja, moj Leko, borismo? Što se onoliko namučismo gladni i žedni po nekakvim vukojebinama? Što pojedosmo onolike batine - prvo su tebe mlatili ovi moji četnici, a posle mene oni tvoji iz OZNE. Jesmo mi bili pod različitim kapama i barjacima, jesi ti bio crven, a ja pod kokardom, ali, nešto cenim, brate, borili smo se za nekakvu slobodu naroda, države, a šta je, bre, ovo sada? Ništa ti više ja ne razumem - započinje razgovor bivši četnik Radenko.
- Pa? - kratko priupita Leko još uvek ne shvatajući o čemu bi Radenko da razgovara
- Kako, bre, tako? Pa, gledaš li ti televiziju, čitaš li novine, slušaš li radio, narod, vidiš li, bre, da nam zemlja ode u p... lepu materinu i niko ništa. Ako smo ostarili, nismo valjda poludeli. Eto, sinoć slušam da neki u Beču skupljaju pare da ubiju predsednika Tadića. Ti dobro znaš da i ja tog Tadića ne volim, ali, brate, predsednik je, pa kakav je - takav je. Ili, kakva je, bre, to država kad onako, kao od šale, isporuči Miloševića koga ubiše u tom Hagu, ništa se bolje, kako čitam između redova, ne sprema ni Šešelju, a o tome kako uhapsiše Karadžića i da ne govorim. Ej, bre, jednog Karadžića da isporuči neki LJajić. Eto, ti bar dobro znaš da sam ja bio za zapad i Ameriku, ali, da prostiš, jebala ih ovakva Jevropa kad dadosmo sve što je valjalo - predsednike, generale, vojnike... I još nešto, Leko, da ti kažem jer ne znam šta nosi dan, a šta noć - bio sam svim srcem protiv onog tvog Tita, ali moram da ti priznam, a znaš da to nerado činim, da je sada mnogo gore nego što je bilo u njegovo vreme i sada shvatam da je za sve ove on bio jedan veliki gospodin. Crven, ali gospodin! - teška srca, valjda, kaže bivši četnik Radenko.
Leko i dalje odbija dimove cigareta, gleda u brata, sluša, savija se prema stolu da otpije još gutljaj kafe, podiže naočare sa velikom dioptrijom više prema čelu, zabacuje izlizanu šajkaču još više unazad...
- Slušaj Radenko, jesi ti malo „kicoš„ na ušima, ali ćeš me čuti šta pričam. Sve je onako kako si rekao i nemoj misliti da ja drugačije mislim. Da sam ja ovo rekao, ti bi pomislio da to iz mene progovara komunista. Ali, ako sam nekada, u ratu, postao komunista što sam morao, sada sam crveniji no ikad. Ovo, brate, ništa ne valja, a koliko sam se iznervirao kada sam čuo da su uhapsili Karadžića, možeš samo da zamisliš. Pa kada bi, sunce ti kalaisano, primerice, Pašić dao nekog svog vojvodu, ili đenerala. Ovako, svaka fukara može da apsi Srbe i da ih isporučuje tamo zarad nekakve crkavice od koje će mu, kao, deca lepo živeti. Što se tiče mene, da su ovi što su ih jurili došli u ovu našu rudničku planinu, i sad bi bili slobodni kao ptice - crven ionako, ali i u licu, kaže bivši partizan i rudar Leko.
Vreme u rudničkoj planini brzo odmiče, pa je bio vakat i da se braća pozdrave, ali na za razliku od jutra, sada na svoj, šeretski način.
-Smrt fašizmu - pozdravlja brata Radenka bivši partizan Leko stavljajući pesnicu na slepo oko.
-Za kralja i otadžbinu - otpozdravlja Leki bivši četnik Radenko.
