Izvor: Blic, 24.Okt.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Serija B
Derbi se završio pobedom policije nad huliganima. To je zato što su ovi drugi ostali kod kuće. (Ili to, bar, tako izgleda u ovom času, na pet minuta posle kraja utakmice.) Vrlo slično onom na terenu: i tamo se Partizan branio od Zvezde koja nije napadala. I pobedio.
Utakmica je ličila na prosečnu tekmu Serije B iz osamdesetih: dva puta po užasavajuće staromodnih četiri-četiri-dva, dva tima u ogledalu. Samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << što je ogledalo, sa malo iskrivljenom slikom, držao Partizan.
Ako bi trebalo da budem zadovoljan, zato što sam grobar treće generacije, odmah ću kazati da – nisam. Samo sam srećan što smo pobedili. Jesen nezadovoljstva ne obasjava sunce istinske radosti – ali ne zbog načina na koji je Partizan pobedio, jer to je jedan posve legitiman način, staromodna defanziva nije zabranjena iako je gadna za gledanje; ne radi se o tome, nego o činjenici da je ovakav fudbal i ovakva utakmica nekorisna za tim za koji navijam, ukoliko taj tim još uvek ima izvesnih ambicija. Ako je, pak, Stanojević rešio da se mane ćorava i neizvesna evropskog posla, i da se posveti domaćem jadu – i to je legitimno; no, to znači da su dve ključne utakmice na domaćem terenu, ona sa Bragom i ona sa Šahtjorom, unapred postale drugorazredne, nešto kao kup. Jesen nezadovoljstva, tako, preći će u zimu očajanja.
Jer, biti bolji od Crvene zvezde nije rđava stvar po sebi, ali je sasvim irelevantno kad je reč o ovoj i ovakvoj Zvezdi. Gol su primili posle greške, a ta je greška posledica standardnog uvodnog pritiska s kojim se nisu umeli nositi ni prvih šest minuta. Minimum kretanja, teško odlučivanje da se krene napred, pretvaranje sporosti u glavnu vrlinu – to je, eto, bila zajednička estetika igre. Partizanu su bili potrebni bodovi kod kuće – jer, ovu je utakmicu igrao kao domaćin s obzirom na pacifikovane protivničke navijače, a Zvezda je na svoj stadion došla na gostovanje – po bod. Da igraju na svom stadionu moglo se videti samo onda kada je višak agresivnosti u vidu nepotrebno grubih startova bio izgovor za nedostatak dara i mišljenja u igri. Prostije rečeno, Zvezda je, u ovom času, lošiji tim od Partizana.
Ovo, međutim, ne znači da je Partizan bolji do sebe samog. Četiri defanzivna vezna igrača uspešno su destruirali ionako idejno nejaku Zvezdinu sredinu, ali igra kratkih pasova – u nazad, neminovno unazađuje ono što je, ako je suditi po utakmicama sa Šahtjorom i Arsenalom, proklamovani Partizanov stil. Stil po sebi, nije ništa; ali je – ako je! – odraz stava, smisla i konteksta. Gde je, drugim rečima, stava, stila i konteksta, tu je i nekakvog postignuća. A šta je Partizanov stil? Spora igra kratkih pasova bez rizika, sa večitim povratnim pasom, u formaciji preuzetoj iz italijanskih osamdesetih? Šta je stav? Mrtva lepota ispraznog tehnicizma bez strasti? Tek kontekst nije jasan: igramo li u Evropi zato što nas je to, eto, zadesilo ili zato što hoćemo napraviti konačni iskorak iz balkanskog proseka?
Eto, zato gledam ovoj pobedi u zube. Ona me, naprosto, ne zadovoljava. Tri očajna kornera Tomića u prvom poluvremenu, pa onda četvrti s leve strane pravo u bunar peterca, a tamo – nikog živog, baš kao ni onaj Babovićev kontranapad u drugom poluvremenu koji je izgledao kao vežba u usporavanju, a ne suprotno – e, pa taj utisak ne može nadoknaditi Boja zvani Prečka sa svoja dva šuta, baš kao ni Ilićeve ili Raćine lopte sa dvadeset metara; gol, pak, jeste, rekoh li, posledica greške-kao-posledice-pritiska, ništa mudro i značajno, tek rutinska egzekucija nad protivnikovom glupošću. Najprostije rečeno – ako se hoće biti evropski tim, onda ovo ne valja; ako se hoće biti srpski, onda smo izvrsni.
Može se, možda, reći kako je razlika u karakteru ovih timova slična razlici dvojice starijih igrača, Ilića i Koromana. Tamo gde je Sale strpljiv do viška opreznosti, Koroman je eksplozivan do nepotrebne agresivnosti. Tako je i Stanojevićev gvozdeni sistem trijumfovao nad protivničkim pokušajem da promenom dinamike eksplodira bar do izjednačenja. U trenerskoj partiji šaha, Stanojević je rano dobio tempo i ostvario kvalitet kako to kažu šahovski komentatori; Kristić, pak, nije bio spreman na gambit – nije žrtvovao ama baš ništa. I zato ništa nije dobio.
I još nešto: navijači su, izgleda, ovaj put stvarno došli da gledaju fudbal. Dva glupava prostakluka na tarzan-engleskom pri kraju izgubljene utakmice svedoče o tome kako još ima proplamsaja potrebe za nasiljem, ali su, suštinski, odraz potpune pacifikacije. Baš kao i na terenu: sudijske – uostalom, sve tačne – odluke ovaj put bejahu praćene mrgodnim izrazima lica i teškim rečima poput "ej, bre!”, kao vrhuncem agresivnosti. Šta nam to govori? Da možemo kad hoćemo? Ili da smo kukavice – čim se malo zapreti, mi manji od makova zrna?
Ne. Govori nam da sve što je do sada pratilo derbi, igračka verbalna i fizička agresija, lomljenje stolica i paljenje stadiona, baklje, petarde, šipke, noževi, signalni pištolji, loše reakcije policije, organizatora, uprava, medijske kampanje i izveštavanje – sve to zajedno, dakle – jeste deo istog mehanizma mržnje koja se pravi, a nije imanentna.
No, to već nema nikakve veze sa fudbalom.
Ma kako očajan bio.
