Izvor: Kurir, 12.Dec.2010, 10:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MILAN KAMPONESKI - KAMPONOVANJE SRBIJE
Vratiće se rode Na ovim prostorima postoji jedna lepa praksa. Naime, kad god se ovaj narod podeli, a hvala bogu to se često dešava, glava porodice okupi sinove i uputi ih na različite strane. Jedan sin u partizane, a drugi u četnike. Jedan u demokrate, a drugi u naprednjake. Jedan je kod Artemija, drugi kod Irineja.
Dao nas bog takve da volimo da imamo izbor, pa smo zbog toga uvek podeljeni. Kao kumovskom sekirom. Posle se čudimo kako je to bilo više >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << partizana nego u šumi grana. Da je kojim slučajem Draža streljao Tita negde na Adi, bilo bi više četnika nego u šumi grana.
Uvek nešto u našem narodu pravi nepremostiv jaz između komšija, braće, sugrađana. Ako nisu u pitanju Karleuša i Ceca, onda se dele na Karađorđeviće i Obrenoviće, četnike i partizane, radikale i naprednjake, rusofile i Evropejce, demokrate i radikale...
I ja se ne bunim protiv toga.
Čak sam i sam neko vreme aktivno učestvovao u tim podelama. Ono, Evropa protiv rusofilije. Penio sam zarad svoje polovine naroda, psovao televizor, lepio plakate „svojih“, cepao „njihove“. Branio sam svakakve gluposti, što sa govornice, što na ulici u prolazu. Jednom rečju, bio sam pravi pravcati pripadnik svog naroda. Jedan od onih koji, kad „njihovi“ govore, zapuši dlanovima uši i naglas viče „la la la la la“, a kad govore njegovi, tera sve ukućane da ćute ne bi li čuli savršenstvo njegove polovine srpstva.
Ali, prošlo me. Sada samo sa kokicama u jednoj, i sokom u drugoj ruci pratim političku scenu, kao što pratim romansu između Ekrema i Vendi.
I ne mogu da ne primetim da smo i dalje podeljeni na dve polovine. Da izađemo na „ferku“, bila bi mrtva trka. Koja god tema da je u pitanju.
Ovde čak i Nobelova nagrada ili „slučaj Vikiliks“ zapravo služe isključivo za to da direktno suprotstavljene grupacije argumentuju nešto protiv onih drugih. Rekao bih da su Srbi ovih dana izgubili kompas, ali kad čovek malo bolje promisli, nikad ga nisu ni imali. Miloš Obrenović je dao da se Karađorđe ubije sekirom na spavanju. Bili su kumovi. Znači, kompas nikad nije ni „svraćao“ u ove krajeve.
E u tom kompasu je problem. Jer je nedostatak kompasa potpuno skrenuo rode sa svih puteva prema Srbiji. Nema roda, nema dece. Očevi više nemaju po dva sina pa da jedan ode kod Tadića, a drugi kod Nikolića. Roditelji imaju jednog sina i o njemu moraju voditi računa - da ćuti, i da se nikom ne zamera, jer ako promaši, nema brata koji bi ga vadio. Nema jer u Srbiji na jedan bračni par u proseku ide 0.88 dece. Drugim rečima, ni celo dete po mami i tati. I dok lagano nestajemo, odumiremo, čekamo da se vrate rode, mimo nas, bez neke ozbiljne rasprave i strategije, partije na vlasti i opoziciji ponekad pomenu neku strategiju i nedostatak novca za istu. Onako usput, kao i sve druge stvarno bitne teme za Srbiju.
Važno je da svi imamo stav po pitanju Vikiliksa, Evrope, NATO intervencije u Iraku, Kosova, Ekrema... Jedino nemamo stav i strategiju kako da preživimo kao narod.
U sklopu ili van Evrope. Sa ili bez Kosova.
Pogledaj vesti o: Ada
