Izvor: RTS, 04.Nov.2015, 01:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako će „đuskati“ Atletik i Partizan
Zvuči kao pravo čudo, zar ne? Srpski klub koji igra u Evropi i posle zime. Deluje toliko neobično da se niko, ili skoro niko, ne usuđuje da tako nešto uopšte proklamuje kao cilj uoči početka takmičenja. A opet, Partizan je tu. Na korak (ili korak i četvrt, najviše korak i po) do tog čuda. Može li da ga napravi baš protiv moćnog Atletika u Bilbau? Može li da stigne do čuda tako što će napraviti čudo na San >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Mamesu, stadionu na kojem se čak ni dva najbolja fudbalera sveta (čik pogodite ko su oni) ne osećaju komotno.
Atletik Bilbao je impresivan tim. Verovatno bolji tim nije stigao u našu zemlju od Arsenala 2010. godine. Boljem timu, dakle, Partizan nije gostovao od Arsenala 2010. godine. Ostati neporažen u ovakvoj jednoj utakmici biće vraški teško.
Ali crno-beli ove sezone već jesu uradili mnogo toga što je prethodnih godina delovalo kao apsolutno nedostižno. Partizan je posle pet godina stigao do plej-ofa za Ligu šampiona, gde je zaustavljen zbog gola primljenog na svom stadionu. Prvi put je slavio u Nemačkoj i prvi put na gostovanju u grupnoj fazi evropskog takmičenja. Nikada nije sakupio više bodova u grupnoj fazi nekog evropskog takmičenja. Nikada, kao sada, nije imao šest evropskih pobeda u sezoni. Već sada je stigao do većeg Uefinog koeficijenta nego li u sezoni kada je igrao Ligu šampiona. Na kraju, pobeda u grupnoj fazi kontinentalnog takmičenja čekana je šest godina, a onda su stigle dve zaredom.
U Srbiji, naravno, nije bilo podjednako uspešno. Koktel frapantnog nedostatka sreće, još frapantnijih individualnih grešaka i najfrapantnijeg propratnog sunovrata samopouzdanja donela su Partizanu poziciju na tabeli u prvenstvu koja ne odgovara, sasvim jasno, objektivnom kvalitetu tima. Zbog toga je otišao Zoran Milinković, a u Humsku stigao Ljubinko Drulović.
Šta je to uradio - tačnije, promenio - Ljubinko Drulović otkada je stigao na klupu Partizana, u smislu same igre? Sitnice, zapravo. Manje važno, defanzivni prekid. Do sada je Partizan igrao zonu (nedovoljno dobra priprema iste donela je Partizanu primljeni gol u Bukureštu protiv Steaue ), sada igra čoveka. Malkice važnije, promenio je oblik tima. Promenio je distribuciju igrača u prostoru. Najprostije, promenio je formaciju. Umesto 4-3-3 sistema, Partizan sada stoji u 4-2-3-1 sistemu. Ovo, iako se možda čini drugačije, ipak ni na koji način nije drastiča promena. Postoje dva 4-3-3 sistema u istoriji fudbala. Onaj stari i prvobitni, kakav je prvi igrao Brazil na Mundijalu u Čileu 1962. godine, nastao je iz 4-2-4 sistema, tako što se Mario Zagalo spuštao sa levog boka i pridodavao sredini u kojoj su još bili Didi i Zito. Garinča je ostajao na desnom boku i formacija je bila asimetrična. Takva je ostala, sa sporadičnim izuzecima, sve do osamdesetih godina.
Moderni 4-3-3, kakav se igra danas, sa ovim nema baš nikakve veze jer pripada potpuno drugoj familiji formacija, onoj koja je zapljusnula fudbalski mejnstrim krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. On je varijetet sistema sa pet veznih fudbalera, kao što je to ravni 4-5-1 (očigledno), 4-1-4-1, 4-3-2-1 i, naravno, 4-2-3-1. Dakle, Drulovićeva promena nije toliko značajna kolikom se čini, što je i sam trener crno-belih pokušao da objasni, sa ne potpunim uspehom.
Šta sve to znači empirijski, na terenu? Formacija jednog tima se determiniše na osnovu izgleda tima bez lopte. Partizan i dalje ima četvorolinijski blok, samo sada, umesto jednog igrača ispred defanzivaca, ima dvojicu. To je sve. Sve ostalo je isto i svi ostali fudbaleri rade, uglavnom, isto.
Ovo je trebalo da bude posebno probitačno i svrsishodno u meču sa Bilbaom. Dodatno fizičko prisustvo ispred zadnje linije trebalo je da znači i veću kontrolu nad verovatno i najvažnijim prostorom na terenu - nad čuvenom i u Srbiji nikada dovoljno spominjanom „crvenom zonom", o kojoj Otmar Hicfeld ne prestaje da govori. Centralni deo terena, između defanzivne i prve linije veznog reda, je teritorija iz koje potiče najviše golova. Zatvoriti njega je ekstremno važno. Partizan je to sjajno radio u Evropi ove sezone, što je nesumnjivo jedan od elementarnih uzroka rezultata koje je postigao, ali to nije uspeo da ponovi i u meču sa Atletikom iz Bilbaoa.
Kao najevidentnija manifestacija tog problema jeste jako mali broj dobijenih skokova i, još naglašenije, izrazito mali broj osvojenih drugih lopti tokom čitave utakmice. Do prvih lopti - centaršuteva, vertikalnih dodavanja - stizao je uglavnom Aduriz, fudbaler koji savršeno koristi telo i uspeva sa matematičkom odmerenošću da se uglavi između igrača na leđima i dodavanja kojem ide u susret. Onda bi on spuštao tu loptu (dakle, drugu loptu) saigračima, mahom Raulu Garsiji ili Benjatu, i time ih stavljao u kreativnu poziciju, „otvarajući" im teren. Sav pritisak fudbalera Partizana bio je fokusiran na destinaciju dugog pasa, zbog čega su pomenuti Raul Garsija i Benjat imali i prostor i vreme da nameste telo, prilagode korak i onda nastave sa osvajanjem prostora ili prostom cirkulacijom lopte.
Čak i kada bi neko od fudbalera Partizana osvajao loptu u vazduhu, druga lopta bi opet posle toga završavala pod stopalima fudbalera iz Baskije, malo zbog nedovoljne čvrstine, više zbog izostanka pozicione discipline u tim trenucima. Partizan ovaj segment igre mora da podigne, odnosno vrati tamo gde je bio.
Još nešto Partizan mora da, ako ne potpuno predupredi, onda barem da limitira. Fudbal je igra u kojoj timovi pokušavaju da ostvare male prednosti ili superiornosti na terenu. Te situacije im kasnije dozvoljavaju da dominiraju utakmicom i kasnije rezultatom. Postoje, manje ili više, tri vrste superiornisti - numerička, kvalitativna i poziciona.
Numerička superiornost je višak u određenom delu terenu ili fazi igre. Slobodan igrač, prosto rečeno. Kvalitativna superiornost je bilo koja jedan na jedan, dva na dva ili slična situacija, u kojoj fudbaleri velikog kvaliteta igraju direktno protiv nekih od možda slabijih igrača suparničkog tima. I na kraju, poziciona superiornost je princip u kome se fudbaleri ekipe koja napada pozicioniraju između defanzivnih linija protivnika. To najbolje rade ako je njihova kolektivna poziciona struktura u napadu takva da su igrači naslagani u različitim vertikalnim i horizontalnim zonama, što onda otvara prostor i linije dodavanja unutar formacije protivničkog tima.
Sve ovo Atletik radi vrlo tečno i vrlo dobro. Na primer, Atletik je sjajan u progresiji lopte iz prve linije. Štoperi, a posebno Laport, koji je došao iz Francuske u Španiju kao jako mlad kako bi radio na svom tehničkom napretku, su vrlo komotni sa loptom. Ali to nije sve. Bilbao često radi ono što se zove la salida lavolpiana, odnosno prenos lopte u kome zadnji vezni ulazi između štopera koji su prethodno raširili prostor. Tako nastaje privremena trojka i obavezni višak koji omogućava siguran pas, najčešće u dubinu. Bekovi za to vreme dobijaju priliku da odu dodatno visoko, što posebno dobro koristi Oskar de Markos na desnoj strani. Mikel San Hose, koji u svom ponašanju veoma podseća na Havija Martinesa (Havi Martines Lajt), je taj koji se spušta mnogo češće od Benjata.
Partizan će morati da suzbije ove prednosti Atletika, koje deluju male ali, naslagane na gomilu, dosežu dosta visoko - barem do dva postignuta gola u Beogradu.
Crno-beli će, više nego išta drugo zaista, morati da budu kompaktni. Vertikalna kompaktnost (razmak između prvog napadača i poslednjeg defanzivaca) i horizontalna kompaktnost (razmak između najudaljenijih igrača na obe strane tima) moraju da budu takve da podržavaju gustinu. Ekipa Ljubinka Drulovića će tako zauzimati manji prostor, ali će zato imati mnogo veću kontrolu nad onim prostorom koji je zapravo važan. Kompaktnost povećava broj veza među defanzivnim fudbalerima i limitira mogućnost da budu izolovani. Takođe, mogućnost za penetrativna dodavanja rivala se drastično smanjuje zbog malog rastojanja među linijama .
Kompaktnost se najlakše postiže takozvanom poziciono orijentisanom zonskom odbranom. Imamo četiri orijentira kod zonske odbrane u fudbalu, a koja je definisao Arigo Saki - lopta, protivnik, prostor i saigrač. U ovoj varijanti igrači najvećim delom usmeravaju svoja kretanja upravo prema saigračima. Tako nastaje zatvoreni blok, koji se uniformno pomera zajedno sa loptom. Ovo deluje pomalo pasivno i lenjo, pristup lopti i prilika za presing se čekaju umesto što se traže, ali je kontrola nad prostorom izvanredna.
I, više i važnije od svega, kompaktnost je protivotrov za kontrapresing Atletika, kojim Baskijci enormnom brzinom recikliraju posed. Kontrapresing (ili gegenpressing) je presing koji se vrši odmah pošto se izgubi lopta.
I opet, postoji više vrsta gegenpresinga (četiri, tačnije), ali u prirodi su oni skoro uvek mešavine. Tako igrači Atletika pritiskaju izgubljenu loptu, prostor oko nje, čuvaju potencijalna rešenja za dodavanje i same linije dodavanja. To rade u predivnoj sinhronizaciji i sa idealnim stepenom agresivnosti, pa tako možete videti De Markosa i Laporta kako pokušavaju da povrate loptu desetinama metara daleko od svojih nominalnih pozicija.
Postavka tima u odbrani prenosi se na ostale faze igre. Kada se lopta osvoji, trenutne lokacije fudbalera postaju startne pozicije za iniciranje kontranapada. Kada je odbrana kompaktna u trenutku promene poseda, nalazi se u mnogo boljoj poziciji da se odupre kontrapresingu zbog lakšeg razvijanja kombinacija među većim brojem igrača u neposrednoj blizini.
Što se tiče samog presinga, u Beogradu uglavnom visokog, ređe srednjeg, i tu su, nije teško naslutiti, Los Leones impresivni. Partizan je imao ogromnih problema da izvuče loptu iz poslednje linije, zbog čega su se mnogi napadi srpskog šampiona završavali ispucavanjima Živka Živkovića.
Uvek savršeno postavljeni da stvore pritisak i pojure u osvajanje lopte, fudbaleri Atletika čekaju uobičajene presing okidače - igrač Partizana prima loptu okrenut svom golu, loš ili lošiji pas, igrač prima loptu blizu aut linije, samo izvođenje auta, igrač u crno-belom izdvojen od ostatka napadačke strukture i tako bez očiglednih rešenja za lak pas. Kada se neka od ovih situacija dogodi, Atletik kreće u juriš u čoporu i samo ga sekunde dele od preuzimanja lopte. Atletik je u Beogradu propustio samo one okidače koje je želeo, u trenucima, u drugom poluvremenu pre svega, kada se sa namerom spuštao nešto niže i postajao inertniji.
Atletik igra u formaciji koja je negde između 4-2-3-1 i 4-1-4-1, s obzirom da se Benjat pridodaje jako visoko. On je, inače i uz dužno poštovanje ostalim fudbalerima ovog odličnog tima, ponajbolji fudbaler u sastavu. Zaustaviti njega, pa možda i nekom situacionom odbranom čovek-čoveka, bilo bi jako važno.
Partizan je u Beogradu igrao bez sedam fudbalera. U međuvremenu su se vratili Balažic, Subić, Babović, Umaru i, naposletku, Jevtović. Brašanac i Saša Ilić se još uvek nisu dovoljno oporavili, a povredili su se i Andrija Živković i Fabrisio.
Brašanac i Jevtović su razvili odličan odnos za ovih par meseci koje igraju zajedno, iako, jasno, nisu igrali jedan pored drugog. Njihov pojedinačni skup osobina je vrlo komplementaran i Partizan jako mnogo dobija sa obojicom (zdravim) na terenu. U Augzburgu, recimo, zbirno su napravili jednu grešku u dodavanju tokom čitavog meča i tako svaki posed crno-belih činili smislenijim.
Bez Brašanca, a sa Nemanjom Petrovićem na mestu zadnjeg veznog, ne menja se previše. Petrović je fudbaler koji je vrlo spretan tehnički i ima odličnu selekciju rešenja, a u Jevtoviću dobija stabilnost koja mu dozvoljava da se dodatno razmaše i svoja kretanja učini slobodnijim.
Ispred njih biće Stefan Babović. Od toga koliko će tačno biti ispred para zadnjih veznih fudbalera može da zavisi i ishod utakmice. Formacija 4-2-3-1 ima jednu svoju varijaciju, u kojoj srednji fudbaler od tri (verovatno ga znate pod imenom plejmejker) silazi nešto niže. Ova 4-2-1-3 formacija ima tu prednost da je trequartista bliže svojim zadnjim veznim fudbalerima, a dalje protivničkim, što mu garantuje veću zaštitu i više vremena sa loptom. Takođe, veće su šanse da tu loptu primi okrenut golu rivala, ili makar da ima prostor potreban da se ka golu okrene. Uz to, po definiciji, uključivanje zadnjih veznih fudbalera u napadačku akciju je u ovom slučaju mnogo lakše, a svi do jednog igrača crno-belih na toj poziciji imaju vrlo prirodnu sposobnost sa loptom koju valja koristiti. Prvi pogodak Partizana protiv Augzburga (Jevtović-Babović-Živković) pokazuje efektivnost opisane okolnosti.
Međutim, postoji ozbiljna opasnost u ovakvim situacijama da se Babović previše spusti i tako zaguši postojeće linije dodavanja, čime bi izbacio iz igre zadnje vezne fudbalere i praktično razbio sopstveni tim na pola. Kapiten Partizana inače ima problem sa donekle „divljim" kretanjima i to je nešto o čemu će morati posebno da vodi računa.
Povučeni ofanzivni vezista ima važan efekat i na dva krilna fudbalera. Umesto da su obavezni da ostanu kraj linije kako ne bi pretrpavali prostor centralnog igrača, mogu češće da ulaze unutra, u levi i desni poluprostor.
To ih odvlači od bekova rivala, a otvara prostor sopstvenim, koji bi sa dva zadnja vezna u sastavu morali da budu slobodniji u napadačkim akcijama. Još važnije, ova potencijalna uža formacija je idealna za napade u ofanzivnoj tranziciji - kontranapade drugim rečima, kakve će Partizan verovatno češće koristiti.
Razlog za to je činjenica da napadačka širina u fudbalu, iako jedan od najvažnijih ofanzivnih aspekata, nije apsolutna već relativna. Tim ne mora da se prostire od aut-linije do aut-linije, već je dovoljno da bude tek toliko širok da razvuče odbranu rivala. Sa odbranom lišenom dela ljudstva, koja se sama nalazi u defanzivnoj tranziciji i koja nije formirana, razmak između dva poluprostora će gotovo uvek biti adekvatan. Kontranapad je uspešniji kada je uzak jer se ne rasipa, dodavanja su kraća, samim tim preciznija i brža. Abubakar Umaru i Alen Stevanović itekako imaju kvalitet da neku od tih situacija prepoznaju i na kraju i iskoriste. Opcija sa utakmice u Augzburgu, sa Abubakarom u centralnom delu napada, takođe deluje primamljivo i kao rešenje u ovom meču. Još primamljivije bi delovala, svakako, da je i Andrija Živković sposoban da igra.
Defanzivna linija Partizana moraće posebnu pažnju da obrati na dve stvari, suštinski povezane. Prva je inteligentno kretanje Aduriza, tokom kojeg se on izvlači iz centra i napada prostor između centralnih bekova i bekova. Druga su dijagonalna dodavanja Laporta. Opasnost sinergije ova dva segmenta lako je videti na ovom primeru.
Dijagonalna dodavanja su toliko važna u fudbalu jer spajaju ono najbolje od vertikalnih i horizontalnih dodavanja - osvajanje prostora i promenu ugla napada. Defanzivni fudbaleri moraju da prave komplikovanija kretanja kako bi im se prilagodili i šanse za grešku su veće. Uz to, dijagonalni pas, dakle pas iz ćoška u ćošak, najduži je pas u bilo kom prostoru. Zbog toga su odbrane, čak i ako stoje nisko i ako su svojom kompaktnošću stesale prostor, ranjive. Mogu da rešavaju kratka dodavanja i uobičajene promene strana, kao i očigledne centaršuteve, ali uvek postoji deo terena na kome su nemoćni, a koji je dostupan dijagonalnom dodavanju. Veliki je, zaista, posao pred defanzivnom linijom Partizana.
Veliki posao, na kraju, je pred svim fudbalerima našeg tima. Atletik već sedmicama igra jako kvalitetno. Prošlog vikenda su savladali ubedljivo Betis u Sevilji, a na toj utakmici su čak 23 puta šutnuli na gol. Jasno, čak i ako Partizan bude poražen u Španiji, njegove evropske aspiracije ni na koji način neće biti kompromitovane. I dalje će imati veoma lepu priliku da stigne do nokaut faze Lige Evrope. Ali koliko bi sve to slađe bilo kada bi bilo garnirano jednim pozitivnim rezultatom sa jedne ovakve utakmice...
