Izvor: Politika, 29.Avg.2014, 16:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kamere u kioscima
Zašto prodavačice u trafikama moraju kupcima da nude i maramice i čokoladice
Službenik francuske carine na aerodromu „Šarl de Gol” u Parizu zamolio me da otvorim kofer. Među mojim vešom ugledao je knjigu o Edvardu Snoudenu. Automatski počnem kroz šalu da objašnjavam da mi je knjiga priprema za film na kojem radim. Uz osmeh mi je odgovorio: „Ja sam samo francuski carinik, nisam CIA”. Bio sam ljut >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na sebe, na svoje istrenirano pravdanje uniformisanom licu. Apsurd je tim veći što sam u Pariz došao jer sam radio na kratkom filmu koji je satira globalnog sistema nadzora. Namera mi je da pokažem da su i ti nadzirači nesposobni, da autoritet održava gola moć i naš mentalitet podređenosti, naša sućutna podrška, strah od slobode, a da ljudi na visokim pozicijama zapravo nemaju pojma šta rade.
Evo jednog beogradskog primera podređenosti. Otišao sam jednog jutra da kupim novine na kiosku. Već neko vreme prodavačice u svim kioscima mehanički ponove istu rečenicu: „Hoćete li neke žvake, maramice, vodu?” I ovog jutra me je gospođa, kao po naredbi, ponudila nečim što mi ne treba, a na moj osmeh ona mi kaže da naprosto mora da ponavlja. „Pa kako znaju da li ste me pitali?” Ona odgovori: „Evo je jedna kamera ovde, druga ovde, a treća ovde”.
Gavrilo Princip, pisao je Crnjanski, govorio je da su mladobosanci Bakunjinovci. Bakunjin, ruski anarhista, Marksov savremenik, komentarisao je da su Srbi jednog tlačitelja, Otomansku imperiju, zamenili drugim, domaćim tlačiteljima – srpskom birokratijom. Srpski partijsko-državni aparat zbilja izgleda kao mehanizam držanja naroda u beznađu i efektno uspeva da pasivno-agresivno otera svaku sposobniju mladu osobu u inostranstvo. Pre više od veka, Bakunjin je pisao o srpskoj omladini koja je odlazila na školovanje u inostranstvo, pa se vraćala da pomogne svojoj kneževini kroz državne institucije. Tvrdio je da ti mladi ljudi uz najbolju nameru postaju tlačitelji sopstvenog naroda. Ništa se nije promenilo u prirodi srpske države i njenih podanika. Savremenih primera imamo napretek, od Đelića do Krstića.
Ove godine ruski film „Levijatan” Andreja Zvjaginceva zadivio je publiku prikazom sukoba jednog ruskog automehaničara s državom kao silom koju čovek ne može da kontroliše, da joj se suprotstavi, čak ni da je shvati zdravim razumom, ona je kao božja volja. U ovoj savremenoj verziji biblijske priče o Jovu, glavnog junaka uništava jedan lokalni političar, zatim policija i sud, pa ga počnu uništavati i najbliskiji ljudi, poput žene i starog druga (koji su istovremeno žrtve sistema), iako mu žele dobro.
Učešće građana van formalnosti izbora nije poželjno. To je slučaj s Beogradom na vodi, koji je proceduralno oličenje apsurda moći vlasti. Projekat o kojem bi trebalo raspravljati godinama lomi se preko kolena, menjaju se propisi, na kompjuteru neki modelar u hodu menja izgled falusne zgrade koja navodno treba da bude simbol Beograda, sve pod izgovorom neverovatnih ekonomskih mogućnosti. Pričajmo sada o tom neprofesionalnom crtežu, diskutujmo mesecima o urbanizmu koji kao disciplina obuhvata oblasti od arhitekture do psihološkog razvoja dece. Sve dok se arhitekte i ostali stručnjaci ne budu agresivno i jedinstveno suprotstavili zarad dugoročnog javnog interesa, snaga investitora nastaviće da svetli s bilborda za obećani grad na vodi.
Možemo nastaviti dalje u razgradnji hijerarhije, pa ćemo videti da je sadašnji sukob u francuskoj vladi samo pokazatelj da Evropa ne zna koji ekonomski kurs da zauzme, da Nemačka nema recept za Grčku niti za svoju unutrašnju posustalu multikulturalnost, da je Evropska unija razjedinjena, da Obama nije bio u stanju da reši klasne razlike u SAD, a da su se američke „slobodarske” vojne intervencije tokom protekle decenije sada završile eskalacijom sukoba i islamskog ekstremizma na Bliskom istoku. Nisu li sve to pokazatelji nestručnosti, bahatosti i neznanja? Jedan Snouden bio je dovoljan da bar osvetli mehanizme tog sistema.
Jasno kao dan pokazuje se da istinskih autoriteta nema. Dakle, države će prikupljati sve naše podatke, prisluškivaće, pratiće, ali za koga? Za vođe koje ne znaju šta rade i za koje mi glasamo u izbornoj šaradi. Nisam analitičar dnevnopolitičkih zbivanja, samo mi je jasno, gledajući sa strane, da se svi pitaju: Kuda plovi ovaj brod? Cela hijerarhija organizovana je tako da niko nije za volanom, ali su postavljene kamere da se slučajno neko kome je opšte dobro svetinja ne drzne da sedne za volan.
Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Univerzitetu Kolumbija, Njujork
Igor Simić
objavljeno: 29.08.2014.
Pogledaj vesti o: CIA
