Izvor: Politika, 30.Apr.2013, 13:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Riju bronza, 2020. borba za zlato
Evropski šampion u bacanju kugle u dvorani, ne želi da do uspeha dođe preko noći jer namerava da zdrav izdrži još dva olimpijska ciklusa
Prvu godinu u novom olimpijskom ciklusu 28-godišnji Asmir Kolašinac počeo je osvajanjem titule prvaka Evrope u dvorani i time je prvi, zasad i jedini, od naših sportista ispunio uslov za A kategoriju Olimpijskog komiteta Srbije.
Bio je to logičan nastavak razvojnog puta našeg bacača kugle, koji je minulog leta osvojio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bronzano odličje na Evropskom prvenstvu na otvorenom u Helsinkiju, a zatim u Londonu u olimpijskom finalu i zauzeo sedmo mesto.
Naš najbolji atletičar u 2012. godini u izboru ASS posle trijumfa u Geteborgu našao se u žiži javnosti...
Koliko Vam znači titula prvaka Evrope?
– Moram da se vratim u 2008. i moje prve olimpijske igre na kojima sam bio 33. Sledeće godine na Svetskom prvenstvu bio sam 22. a na narednom 11. Prošle godine na prvenstvu Evrope sam osvojio bronzu a na Igrama u Londonu bio sam sedmi. Ove godine sam prvi u Evropi. Ta linija napretka me raduje više od svega. Moram da istaknem da se naprežem se do krajnjih granica svog organizma. Nikad na treninzima ne idem „na nož” i ne rizikujem da se povredim, jer mi je od trenutnog uspeha bitnije da budem zdrav i da dugo trajem. Zbog toga mi je značajno to što sam u Geteborgu ispunio uslov za A kategoriju Olimpijskog komiteta. Ona donosi sigurnost. Neću morati da razmišljam gde ću moći na pripreme i za koliko dana priprema ću imati novca. Moći ću da odem da se pripremam gde poželim, a ja ću izabrati ono što je najbolje, a ne najskuplje. Moram da zahvalim ljudima iz Olimpijskog komiteta na tome, jer samo tako možemo da dođemo do cilja koji smo moj trener i ja zacrtali, a cilj je olimpijska medalja u Riju 2016.
Pomenuli se povrede. Do sada ste ih izbegli...
– Nikad nisam bio ozbiljnije ili teže povređen, a to je veliki kvalitet. Zbog toga sam i pomenuo da nikad ne rizikujem trenirajući do krajnjih granica.
I trener Nikola Tomasović to poštuje?
– Nas dvojica slušamo jedan drugog. Dobro se „čujemo”...
Gde će, imajući takav način treninga u vidu, biti Vaš vrhunac?
– U Riju 2016. na Olimpijskim igrama imaću 31 godinu, a 2020. na narednim Igrama 35 godina, što znači da ću tek tada biti na vrhuncu karijere i mogućnosti. Samo moram da ostanem zdrav da bih ostvario svoje ciljeve – osvajanje bronze u Riju i borba za zlato na Olimpijskim igrama 2020.
To ste obećali po povratku iz Geteborga sa zlatnom medaljom što ste najavili prošle godine.
– Do sada sam održao svaku reč koju sam dao, pa nameravam to i ubuduće, iako će mi biti mnogo teže da ostvarim nova obećanja, jer su to neuporedivo viši ciljevi, ali kad bih i najmanje sumnjao u to, ili kad bih osetio da to neću moći –prestao bih da se takmičim. Sportista mora da želi da bude najbolji, a onom koji nema takav pristup bolje je da ode iz sporta.
Za medalju u Riju, sudeći po rezultatima na igrama u ovom veku, biće potreban rezultat bolji od 21 metra. Koliko ste daleko od njega?
– U Londonu, na najboljim Igrama u istoriji bronza je vredela 21,23 metra, a rezultat oko 21 metra doneo bi medalju i u Riju. Nisam daleko od njega. Već u dvorani u Geteborgu bio sam sposoban da prebacim tu granicu, ali nije bilo rivala koji bi mogao da me natera da se dodatno motivišem i bacim još dalje. Mnogo bitnije od toga je da po svim parametrima vredim za taj rezultat. Gledaću da već ove godine prebacim tu magičnu granicu jer iznad nje se dele medalje na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama.
Kako iz današnje perspektive gledate na svoj olimpijski debi u Pekingu 2008?
– Tamo sam platio danak neiskustvu. Imao sam 23 godine i to mi je bilo prvo veliko takmičenje u reprezentativnom dresu i, odmah, najveće. Otišao sam u Peking bez trenera, a u ekipi nije bilo nikog ko bi mogao da mi pomogne kvalifikovanim savetima. Bio sam sam i fasciniran onim što sam video tamo, a pogotovo atmosferom na Olimpijskom stadionu. Dođete ujutro, a tribine pune – 80.000, 90.000 ljudi, a galama i navijanje toliki da ne znate gde ste. Sada se šalim i kažem da je sreća što na krugu za bacanje postoji „balvan” pa sam zbog toga znao u kom se smeru baca kugla. S obzirom na sve to ni 19,01 nije bio toliko loš rezultat.
Dakle, cena prvog olimpijskog iskustva nije bila previsoka?
– To mi je mnogo značilo u daljoj karijeri, pa sam već na narednom velikom takmičenju Svetskom prvenstvu u Berlinu 2009. bacio kuglu 19,70 i napredovao 11 mesta. Od Pekinga svaka naredna godina mi je bila bolja od prethodne. I u Pekingu i Berlinu bio sam spreman za hice preko 20 metara, ali nisam imao potrebno iskustvo. Sad ga imam više od većine mojih vršnjaka i mogu da se radujem što ću u najboljim godinama biti iskusniji i u boljoj formi nego 2008.
Prošle godine izjednačili ste državni rekord u dvorani, a da li razmišljate o rekordu Srbije na otvorenom?
– To će biti mnogo teže, jer je Perićev rekord od 21,77 m „strašan” rezultat. Sa njim bi i danas bez problema moglo da se pobedi na svakom takmičenju. Mene, međutim, više zanimaju titule i medalje od rekorda, jer se one broje. Zasad, u planu mi je hitac bolji od 21 metra. Planirali smo ga i za prošlu sezoni, ali ne po svaku cenu. Ponavljam: prioritet su velika takmičenja i sve podređujemo tome da na njima postignem najbolji rezultat. Na Igrama u Londonu imao sam dosta tehničkih grešaka, jer – kako bih rekao – nisam uspeo da u svakom hicu sastavim sve kockice i zato sam kuglu bacio 20,71, a ne 21 metar. Zato je daljina od 21 metra i u mom ovogodišnjem planu i učiniću sve da budem spreman da je dostignem na Svetskom prvenstvu u Moskvi pre svega zbog plasmana koji bih njom ostvario...
Živko Baljkas
objavljeno: 30.04.2013.
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre, Evropsko prvenstvo
