Izvor: Radio 021, 10.Nov.2018, 15:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca okružena retorikom mržnje
Govor mržnje među decom je česta pojava, a teško je očekivati od njih da ne diskriminišu svoje vršnjake ukoliko su okruženi retorikom mržnje, smatraju sagovornici 021.rs.
Govor mržnje može da se definiše kao izražavanje netrpeljivosti ili mržnje prema pojedincima ili grupama na osnovu nacionalne, verske, rasne, etničke, društvene pripadnosti. Međutim, deca se neretko diskriminišu i zbog svog materijalnog položaja, kako od strane svojih vršnjaka, tako i od celokupnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << sistema koji im ne pruža jednake šanse.
Ono oko čega uglavnom nema polemike jeste tvrdnja da se deca govoru mržnje uče kroz svoje odrastanje. Da "zakače" nešto diskriminatorno prema određenim društvenim grupama, nacionalnim manjima, nije teško, jer se sve može čuti u medijima, ali i u svakodnevnom govoru.
Pravnica Milena Vasić iz Komiteta pravnika za ljudska prava Yucom kaže za 021.rs da su deca okružena govorom mržnje od najranijeg uzrasta.
"Deca su okružena tom vrstom govora, počevši od one pretnje kako će 'odneti Cigani ako ne budu dobri', pa do govora mržnje koji se nastavlja u školi ili putem medija. Jednostavno su sa svih strana okruženi govorom mržnje, a u zavisnosti i od porodičnog okruženja zavisi da li će taj govor biti intezivan ili manje intezivan. Svi smo u toku odrastanja bili suočavani sa tim, a govor mržnje se normalizovao... Postavili smo prevelika očekivanja od dece, jer ona nisu izolovana od društva u kom žive. Kada ste okruženi retorikom mržnje, koja i kada ne predstavlja govor mržnje vrlo je granična sa tim, i teško je napraviti razliku između prihvatljivog i neprihvatljivog. Očekivati od dece da to razumeju bi bilo jako zahtevno. Ne mogu oni kada čuju to na televiziji i kod kuće, pa i u školi, svakog dana, da pomisle kako je to društveno neprihvatljivo ponašanje", smatra Vasić.
Srednjoškolac Đorđe Plavšić iz Unije srednjoškolaca Srbije primećuje da je govor mržnje česta pojava koja se ne shvata dovoljno ozbiljno, jer se o problemu govori tek kada se dogodi ozbiljniji incident. S druge strane, sagovornici primećuju i da je fizički izgled deteta neretko polazište za diskriminaciju.
Sociološkinja i srednjoškolska nastavnica Sanja Vuković ukazuje na to da je veliki problem normalizacija ove pojave, te govor mržnje ne ostaje unutar grupa koje deca formiraju, nego se on izražava i na samim časovima. Jedan slučaj iz njene prakse pokazao je i da sami nastavnici mogu da budu meta govora mržnje za neke učenike.
"Protiv jednog učenika poveden je disciplinski postupak, jer je uvredio nastavnicu, nazvavši je retardiranom. Kod njih se takvo nešto svakodnevno čuje. Međutim, on je bio pomalo zatečen propisanom merom, jer nije bio svestan da je rekao bilo šta ekstremno. Kada smo razgovarali o tome, jedna koleginica je upitala kako ona da prepozna šta je nasilje. To je bio prosvetljujući momenat na jedan negativan način. Ukoliko mi kao prosvetni radnici koji svakodnevno rade sa decom nismo u stanju da prepoznamo bilo koji oblik nasilja ili ponašanje koje može da pređe u verbalno ili fizičko nasilje, kako onda da očekujemo od dece da prepoznaje i ne prelaze tu granicu", poručuje Vuković.
Poslušajte radijsku emisiju ovde:
Kada su u pitanju grupe koje su najčešće diskriminisane , Đorđe Plavišić navodi da je meta neretko LGBT populacija, iako su, kako ocenjuje, današnje generacije tolerantnije prema njima, nego što je to bio ranije slučaj.
"Ipak, i dalje je prisutan taj vid diskriminacije, a ona potiče od nametanja stavova odraslih i već izgrađenih predrasuda. U osnovnim školama diskriminišu se deca lošijeg materijalnog statusa ili deca iz viših razreda jednostavno maltretiraju mlađe učenike. Takođe, postoji diskriminacija na osnovu fizičkog izgleda, čemu su izloženija deca iz nižih razreda. Prema Romima su izgrađene predrasude kojima se mladi uče, zbog čega ova populacija najčešće bude isključena iz društva", primećuje Plavšić.
Tokom 2015. godine Yucom je radio istraživanje na temu diskriminacije. Razgovarali su sa mladima, ali su uradili i anketu, koja je pokazala da ni sami učenici nisu svesni šta je tačno diskriminacija.
"Na pitanje sa kojim od navedenih grupa se ne biste družili, mladi su, kao tri najdiskriminisanije grupe, istakli Albance, muslimane i LGBT populaciju. To su ljudi sa kojima se oni ne bi družili. Gotovo da je 90 odsto mladih odobravalo neku vrstu diskriminacije LGBT osoba. Međutim, na pitanje da li su nekada bili diskriminisani, tu se vide razlike u odgovorima, što pokazuje da oni sami nisu baš svesni da li su bili diskriminisani. Ipak, u gotovo 100 odsto slučajeva su odgovorili da su prisustvovali nekoj diskriminaciji. Mislim da oni negde imaju naznaku oko toga šta je diskriminacija, ali da nisu baš sigurni kada se njima dešava da li je to diskriminacija. Kroz razgovore sa mladima vidite da oni često sami koriste govor mržnje kao oblik diskriminatornog ponašanja, ni ne znajući da to rade", dodaje Vasić.
Sanja Vuković je kroz svoj rad sa učenicima trećeg i četvrtog razreda primetila direktan upliv dnevne politike među njih, što takođe izaziva određene podele i ostavlja mogućnost za diskriminaciju po toj osnovi. Kako kaže, prema Albancima je upućeno najviše netrepeljivosti i govora mržnje, učenici sami na časovima potežu pitanje Kosova, a "na udaru" je uvek i LGBT populacija, posebno u periodu održavanja "Parade ponosa".
"Mahom nisu sposobni da prihvate da postoji neko čiji identitet nije crno-beli, muško-žensko ili hetero. Svet im je pomalo crno-beli, ali su ta deca odrasla u takvom okruženju i predstavljaju sliku i priliku društva, kao i vremena u kojem živimo. Oni su proizvod i ogledalo toga", smatra Vuković.
Zbog svega navedenog moralo bi još dosta da se radi na edukacije same dece, ali i nastavničkog kadra i roditelja. Sve bi to, smatra Đorđe Plavšić, bilo dobro kako bi se podigla svest o posledicama, koju nemaju ni deca, ali ni roditelji.
"Veliki problem je to što ni roditelji nisu dovoljno upoznati sa pitanjem diskriminacije kako bi mogli svoju decu da upute na pravi put, kako ispravno da razmišljaju o toj temi. S druge strane, deca na svakom koraku mogu da svedoče nekom vidu diskriminacije, kako na ulici, tako u školama i u ostalim institucijama", zaključuje naš sagovornik.
Situacija bi morala da se menja i kada je u pitanju nastavni program ukoliko bismo želeli društvo sa manje diskriminacije. Po rečima Sanje Vuković, tema govora mržnje i diskriminacije nije navedena u Sociologiji, ali ni u Građanskom vaspitanju, pa se stvar često svodi na samu inicijativu nastavnika.
"Mi imamo slobodu da manervišemo sa 20-30 odsto nastavnog plana, tako da na kraju zavisi od nastavnika da li hoće ili neće da iskoristi taj prostor da se bavi ovom temom koja je važna", ukazuje Vuković za 021.rs.
Milena Vasić podseća na to da u školama postoje timovi za borbu protiv nasilja, ali da i oni ponekad funkcionišu na nivou ličnog entuzijazma nastavnog kadra. Između ostalog, dodaje i da je na snazi i pravilnik o postupanju ustanove u slučaju diskriminacije, koji je, kako kaže, veoma kvalitetan i u kom se navodi niz mera za sprečavanje diskriminatornog ponašanja, kao i postupanje u slučaju kada se diskriminacija nad nekim detetom već primeni.
Iako ocenjuje da se vidi jedan pozitivan pomak u ovaj oblast i politička volja da se govor mržnje u školama svede na minimum, Vasić ukazuje na to da sami nastavnici traže još usavršavanja kako bi izašli na kraj sa ovim problemom, zbog čega bi država morala da uloži napore i sredstva u tom pravcu.
Pisanje ovog teksta pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije podržavajući projekat Radija 021 "Reci NE nasilju". Sadržaj teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Ministarstva.
Autor: Zoran Strika - strika@021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
