Izvor: Glas javnosti, 22.Jun.2009, 08:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teniska mama Novaka Đokovića
Žena koja i sa prekoračenih sedam decenija života (Bože blagi, zašto da krijem godine, kakva glupost!?) fascinira nesvakidašnjom energijom, isključivo pozitivnom, pelcerom specijalnog, asketskog, vaspitanja, atipičnim za predubeđenja o razmaženoj buržujskoj deci pretrpanoj marcipanom i uljuljkanoj u guvernantski spokoj. Otuda valjda i sve gorčine, a nije da ih nije bilo, vešto potiskuje vedrinom: čak i one ljude kojima bi još kako imala šta da zameri pominje ovlaš, na praštajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << način, rukovodeći se očito onom gogoljevskom kako su reči Božji dar, pa s njima treba oprezno i s merom vladati.
Jelena Genčić bila je čak trideset dva puta šampion Jugoslavije u tenisu, rukometni golman u državnom timu, istaknuti režiser na Televiziji Beograd. Završila je istoriju umetnosti i filozofiju, od malih nogu govori francuski, ruski, nemački... Posle duge karijere teniskog selektora i trenera, preko svojih učenika koje je stručno, pa gotovo i roditeljski vodila, stekla je svetska priznanja. NJeni puleni bili su Monika Seleš, Goran Ivanišević, Iva Majoli, Novak Đoković... To što je, uprkos jedinstvenoj biografiji, skoro nepoznata javnosti, objašnjava jednostavno:
- Bože moj, zaista dugo trajem, ali ide se napred. Samo, malo me pecnu kada kažu „lakše je bilo pre“. Ne, bilo je teško. Sada treniramo sa sto lopti, onda smo imali samo dve. Teško bilo dobiti i izlaznu vizu, slavili smo kada bi nam je odobrili.
Kako sam otkrila Novaka Đokovića
Jedan simpatični dečak na teniskom kampu na Kopaoniku privukao mi je pažnju znatiželjom kojom je sve to pratio.
Bože, do kraja života neće mi izaći iz sećanja kada mi je taj šestogodišnjak Novak Đoković ubrzo došao u kamp sa teniskom torbom, uredno spakovanom za pravi profi trening. Pitam ko mu je spakovao torbu, a on, gotovo uvređeno, odgovara da je to sam učinio. Na pitanje šta želi da postane kad poraste, bez razmišljanja, opet je samouvereno rekao: „Prvi reket sveta!“ Istovetnu rečenicu koju sam nekada davno čula i od Monike Seleš, kada je bila devojčica!
Tenis je bio i nepodoban sport?
- Da, u poratnom periodu bio je „opasan“ sport. Označavan kao buržujski. Gluposti. Krijući reket, kao ilegalac, odlazila sam pešice sa Dedinja do Kalemegdana da igram. A svi visoki kompartijci su ga igrali. Mimikrija. E, onda se u Politici, na naslovnoj strani, naravno, pojavila Titova slika sa reketom. Tada smo odahnuli, izašli iz ilegale. Mada su, to sam tek kasnije saznala, mnogi tenis igrali po zadatku. Udbaška posla.
Danas je tenis u ekspanziji?
- U izuzetnoj ekspanziji. Kod nas zbog uspeha koje postižu nove snage, a u svetu zbog agresije. Da, zbog agresije. Tenis nije boks, bez ikakve namere da omalovažavam ovaj sport, ali nema boljeg načina da istresete sav bes, nervozu, pa čak i neke dileme razrešite - od tenisa. U početku je bilo teško raditi s novopečenim bogatašima, ali sam bila i prijatno iznenađena: veoma brzo su se emancipovali. Da se razumemo, tenis je skup sport, a oni imaju pare, pa je tako korist obostrana.
Bili ste među osnivačima Televizije Beograd?
- Na spisku zaposlenih bila sam dvadeset sedma. Radila sam kao reditelj u svim redakcijama, a najčešće u Kulturnoj. Najviše sam naučila od Slavoljuba Stefanovića Ravasija, velikog umetnika i čoveka, emotivca... Uradila sam više od hiljadu emisija, serija, priča... Posebno se ponosim serijom priča o srpskim srednjovekovnim minijaturama, o minijaturnom slikarstvu. Obišla sam sve muzeje, crkve, manastire, akademije nauka i umetnosti i u zemlji i u inostranstvu gde su postojale takve slike. Jedino nisam bila u Hilandaru, jer žene tamo i ne mogu.
Način na koji ste otkrili Moniku Seleš i Novaka Đokovića je sličan?
- Monika je imala samo osam i po godina, bila je sitna, skoro niža od mreže, ali videlo se da oseća loptu i igru. Kad sam kao selektor dobila poziv da na svetsko prvenstvo za igrače do deset godina u Karakasu dovedem jednu devojčicu i jednog dečaka, odlučila sam se za nju i Gorana Ivaniševića. Monika je postala svetski prvak, a Goran je izgubio u finalu. Posle sam četiri godine radila s Monikom. Uz nas je neprestano bio njen otac, pravi fanatik za rad.
Novaka sam otkrila na Kopaoniku, gde sam vodila letnji kamp. Deca su trenirala, a jedan dečak je neprekidno stajao sa one strane ograde i pažljivo gledao. Onda sam ga pozvala da priđe. „Dušo, je l’ ti se ovo dopada?“, upitala sam. Klimnuo je glavom. Kažem da sutra dođe, a on je stigao tačno u minut. Imao je tada šest godina. Otac Srđan mu je preko puta kampa imao kafić. Kad sam se vratila u Beograd, dogovorila sam se s njim da dovede sina u Partizan. Treneri u početku nisu imali mnogo razumevanja za šestogodišnjeg dečaka, pa sam preuzela kompletnu brigu o njemu i radila s njim pet godina. Posle toga, u dogovoru s roditeljima, poslala sam ga u Minhen kod Nikole Pilića. I, eto, tako je rođen teniser Novak Đoković...
Potičete iz poznate srpske porodice?
- Genčići su stara beogradska porodica, a kad kažem stara, mislim viđenija. Moj deda Lazar bio je prvi hirurg u Srbiji, i dvaput je prelazio Albaniju, u Balkanskom i Prvom svetskom ratu... Vidite, tada su svi ljudi, a najpre oni školovani, radili prema potrebama države.
I pored društvenog statusa imali ste asketsko detinjstvo?
- To je bila dedina zasluga, na kojoj sam mu zahvalna. U kući je deda deci zaveo gvozdenu disciplinu. Ustajali smo u zoru, na zvuk zvona, i svi u dvorište - na fiskulturu. Tu su bili razboji, grede, konopci. Posle, i leti i po ciči zimi - tuširanje hladnom vodom. Jelo nam je ograničio na minimum, stalno ponavljajući „neka vam se razvija um, duh, a ne stomak!“ Posle njegovog dolaska iz kasarne sledilo je referisanje. O školi, ko je šta i kako uradio. Razgovarali smo i na ruskom i francuskom. Taj spartanski način vaspitanja nas je navikao da u životu vidimo samo onu bolju, vedriju stranu.
Genčićima i Karađorđevići mnogo duguju, doveli su ih na presto?
- Đorđe Genčić, rođeni brat mog dede Lazara, bio je direktan učesnik Majskog prevrata. Posle ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, zauzimao je visoke položaje u Srbiji.
Kakvi su danas kontakti s vašim teniserima?
- Ne mogu se baš podičiti time, mada sam se ranije sa Novakom viđala povremeno. Uglavnom kad bih ga dočekala na aerodromu, posle nekog turnira. Tada bismo dugo pričali, on me obavezno zagrli i poljubi... Stegnem tada zube, nadjačam emocije, ubeđujem samu sebe: „Jelena, ne sme da ti bude žao što nije drugačije. Znaš da imaju mnogo obaveza, malo vremena.“
Često ih i sanjam, onako male, kako upijaju svaku moju reč. Uživam tako i u snovima o njima i svima koje sam volela i volim... Tako olakšam sebi kad me stegne u duši!
Danas nam kazu:"Lako je vama bilo pre".Ne,to nije tacno.Nama je bilo mnogo teze"pre",jer je to bila Jugoslavija sa dvadesetak miliona ljudi...ogromna konkurencija.Tesko je bilo postici dobar rezultat sa kojim se moglo da udje u drzavnu reprezentaciju,pogotovu da se bude najbolji dugo godina,kao g.dja Gencic.Pogledajte danas samo vaterpolo,kosarku,tenis...i mnoge druge sportove u drzavama koje su nakada bile Jugoslavija.Kakve bi to bile reprezentacije da smo ostali zajedno!I ko bi mogao da bude clan reprezentacije.?...Mnogo bolji nego sto su danas u samo jednoj bivsoj clanici.
Bilo nam je mnogo teze "pre"i iz mnogo vise razloga.
Izuzetan članak o izuzetnoj osobi.....svaka čast
Konacno i od Vas covek da doceka kulturan i lep clanak. Samo napred...
Pogledaj vesti o: Tenis
