Izvor: Politika, 28.Avg.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ššš… šumadijski šampanjac
Srbija je s proizvodnjom tog penušavog, iskričavog vina među zemljama u svetu postala ono što i Novak Đoković među teniserima
Vinča – Za mene je šampanjac kruna mojeg dvadesetogodišnjeg bavljenja vinogradarstvom i vinom. Drznuo sam se jednog časa ne bih li dokučio tajnu spravljanja šampanjca po tehnologiji njegove postojbine – Šampanje. I time što sam ga proizveo uz pomoć francuskog prijatelja, čuvenog enologa Pjer-Iva Burnijea iz Enološkog instituta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Eperneu, samo je srećan sticaj okolnosti i moje urođene, šumadijske upornosti – da uradim nešto što drugi nisu uspeli do sada.
Ovim rečima je vlasnik podruma „Aleksandrović”, Božidar Aleksandrović, iz sela Vinča nedaleko od Topole i Oplenca, kao njenog zaštitnog znaka, odgovarao na novinarsko pitanje – šta za njega znači proizvodnja „trijumfa”, prvog srpskog penušavog vina.
Mnogo je, kaže, vičniji s lozom i vinima nego s rečima, ali Srbija se proizvodnjom svog šampanjca, kako se njemu čini, svrstava među retke zemlje kojima je to odista uspelo. Značaj tog tehnološkog rezultata ne može umanjiti ni činjenica da je proizveden pod budnim okom i kontrolom francuskog stručnjaka. Vino je tu i ono će govoriti o sebi i svemu onom što mu je prethodilo, uverava nas domaćin i dodaje da se njegov rezultat može uporediti, recimo, sa ulaskom Novaka Đokovića među četiri najbolja tenisera na nekom grend slem turniru ili košarkaša Partizana na fajnal for ove godine u Parizu.
Možda će, veli pomirljivo, držeći bocu tek utočenog šampanjca kao novorođenče, neko reći da to Boža preteruje, ali jedna je priča proizvesti „mirna”, a sasvim druga penušava vina.
Tom neispričanom pričom nije želeo da zamara veliku grupu novinara i gostiju iz cele Srbije, pa i iz inostranstva, ni Aleksandrovićev glavni enolog Vlada Nikolić, govoreći o tehnološkim nijansama, ulozi kvasaca u svemu tome, tradicionalnoj šampanj metodi, sekundarnoj fermentaciji u boci, pri kojoj vino sazreva minimum 15 meseci…
– Sve je u ovoj boci. Sve što smo znali i umeli. Vino ne zna da laže. U njemu je cela istina – od oca čokota, majke zemlje i parčeta neba pod kojim je grozd rastao sakupljajući šećer i lepe kiseline. Sve ostalo je znanje, timski rad i tehnologija, bez kojih, ipak, ne bismo imali ovako lep i skladan proizvod s kojim se možemo podičiti i pred vinskim šampionima kakvi su Francuzi, Italijani, Španci, a zašto ne i Nemci, Austrijanci, da ne govorim o novim velesilama kao što su Južna Afrika, Čile ili Amerika – uverava nas Aleksandrović i dodaje da bi privreda Srbije i njena ekonomija bile na mnogo višem nivou kada bi se i u ostalim proizvodnim oblastima ponašali kao malobrojni domaći vinogradari i vinari.
A doći do boce šampanjca, čija je prodajna cena 25 evra, upola manja nego što zaslužuje, nije lako. To ne osporava čak ni sam Francuz Pjer-Iv Burnije, jer on bolje od svih zna šta je brend u vinarstvu i koliko košta da se do njega stigne. Srbija je kaže tek stala na noge u tom pogledu. Trebalo mu je, kako reče, dve godine da upozna Srbiju, njene ljude, istoriju, običaje, navike, ukuse… a da kod Aleksandovića uoči viziju – šta to hoće taj sredovečni Srbin upuštajući se u proizvodnju pića čija se tajna spravljanja i u Francuskoj vekovima prenosi s generacije na generaciju i ljubomorno čuva kao najstroža porodična tajna. On ju je doneo. I sada su nam zajednička početka slova – Š, Šampanja, Šumadija, šampanjac.
Burnije veruje Aleksandroviću da će proširiti sadašnjih svojih i zakupljenih 50 hektara pod vinogradima i uspeti da proizvede kvalitetna vina za sva vremena uz „poštovanje tradicije dobrih vina svojih predaka, ali obogaćena s novim znanjima i tehnologijom”.
Slobodan Kostić
-----------------------------------------------------------
Samo je jedan šampanjac
Na pitanje s kojim pravom tvrdi da je proizveo prvo penušavo srpsko vino, šampanjac, kada na našem tržištu već poodavno ima takvih vina, Aleksandrović kaže da u svetu postoje, ugrubo, tri tehnologije u proizvodnji penušavih vina. Šampanjska tehnologija – dakle onako kako to Francizi rade i kako on sada uči od njih – da vino u bocama mesecima sazreva. Druga je kada se penušavo vino sve vreme „pod gasom” drži u tankovima, a treća se odnosi na – gaziranje vina u samoj boci. Samo je, kaže, jedan šampanjac – ono vino s mehurićima koje se proizvodi po šampanj tehnologiji.
Aleksandrović podseća da je nedaleko od njegovog vinograda u podrumu u selu Banja, podno Venčaca, krajem 19. veka, kada su u Beogradu još svetlele ulične lampe na gas, pravljen francuski šampanjac po svim tadašnjim pravilima. Nisu se, nažalost, održali ni znanje niti vina, a on posle veka i koju deceniju ponovo kreće istim stazama.
objavljeno: 29/08/2010
