Izvor: B92, 28.Jun.2021, 07:55
Povratak u kraljevstvo
Vibracije teniskog uspeha koji je Novak Đoković postigao pre nešto više od dve nedelje u Parizu, daju se ovih dana detektovati i na obali Temze.
O njemu se priča, hteli to tamo ili ne, a kapije Vimbldona posle godinu dana (ne)planiranog rđanja, širom su otvorene za povratak teniskog kralja.
Tako to biva u zelenom carstvu, na najotmenijem mestu za igranje ove božanske igre – tradicija kaže da turnir na Central kortu otvara branilac titule.
Zato, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << udahnimo duboko, počinje još jedan spektakl leta, Vimbldon.
Nedostajao nam je prošle godine, priznaćete.
I uskoro, tačnije 4. jula, navršiće se puna decenija neprikosnovene svetske vladavine jednog tenisera u ovom sportu, kojem ime nije ni Rafael Nadal ni Rodžer Federer, iako bi mnogi želeli da tako bude.
Čak ni poslovično hladni Englezi, u svojim kolumnama i najavama 134. izdanja takmičenja na terenima Ol Inglands kluba, ne mogu da izbrišu gumicom tu činjenicu – da je osvajač poslednje dve titule u Londonu neko ko je izašavši iz dugogodišnje senke nesumnjivih ljubimaca publike na SW 19, bacio iste u svoju, daleko veću senku. Što bi se reklo, prerastao ih je.
I Novak sada, po dolasku iz Pariza, sa marsovski crvene prašine, ima taj kolosalni status nesumnjivog favorita na ovogodišnjem turniru.
On gleda iz teniske superpozicije, sa tapijama Melburna i Pariza pod miškom. Zavaljen u stolicu na Londonskom točku, nazire obrise 20. grend slem trofeja koji ga izjednačava da paklenim rivalskim dvojcem iz Španije i Švajcarske, a možda i daleko više.
U vazduhu u teniskom svetu ovih dana, naročito u Londonu, i te kako lebdi taj većinski strah od toga kako će Novak prestići Federera i Nadala, oteti im i tu malu prednost u GOAT trci, a možda uspeti da postane i prvi igrač u istoriji u muškom tenisu sa Zlatnim slemom.
Što da ne? Jer ako je neko to u stanju, to je Novak. U to ne treba sumnjati.
No jedna stvar je veoma bitna da se shvati – niko nema pravo da ga pritiska na to.
Dovoljno je to što on sam ima tu ambiciju i uspeo ili ne uspeo u tome, to ni za jotu neće i ne bi smelo da promeni celokupnu sliku o njegovom teniskom dostignuću. Koje je ionako fabulozno, bajkovito.
Ako su ovo dvonedeljno Novakovo pojavljivanje u Londonu Englezi nazvali „susretom sa sudbinom“, ako mu je i jedan Džon Mekinro (i ne samo on!) već prostro crveni tepih rekavši kako on može do Zlatnog slema, ako se niže hvalospev za hvalospevom, u pokušaju da se po nekom starogrčkom, mitskom motivu teniski junak uspava na lovorikama, bojim se da to kod Noleta neće proći!
Nada njegovih oponenata je u tome, kako kažu, "da je on najveći protivnik samom sebi" i da se može ponoviti nešto slično sa US Opena.
Ipak, zna on dobro gde se nalazi, šta ga očekuje i iznad svega kako se sekvence iz dečačkih snova pretvaraju u najblistavije kadrove realnosti, na javi.
To nije postigao tako što je živeo na energiju hvalospeva, naprotiv.
Do toga nije došao bez krvi, suza i znoja, žuljeva na rukama i stopalima, bez suočavanja sa najvećim mogućim izazovima koji je ovaj prelepi sport bacio pred njega.
Baca mu i sada taj izazov i Novak dobro zna kako treba da ga prihvati.
„Kad se nađem na terenu, pokušavam da zaključam i isključim sve što mi odvlači pažnju. Osećam kako sam godinama uspeo da razvijem mehanizam za tako nešto“, kaže Novak uoči današnjeg starta.
Neko ko je osvojio pet vimbldonskih kruna svakako zna kako se to radi. I kako da energiju usmerenu protiv njega, pretvori u sopstveno pogonsko gorivo.
Ali ipak, glavno pitanje koje teniski komentatori i analitičari od Melburna, do Njujorka, od Španije do Engleske, postavljaju ovih dana je – kako sprečiti Novaka Đokovića da ne osvoji tu očekivanu, dvadesetu?
Pitali su se to ovih dana kolumnisti „El Paisa“, „Metroa“, „Telegrafa“, i mnogih drugih listova, tražili su odgovor u smislu ko bi mogao biti taj trn u peti za broja jedan ovog leta?
Stefanos Cicipas, onako drčno, lavovski, čak i posle onog finalnog pretumbavanja u Parizu, rešio je da opet istakne kandidaturu rekavši kako su „svi mladi igrači došli sa tom željom da Novaka spreče u ostvarenju njegovog sna“.
I da, to je sasvim sportski, legitimno i dobro za zdravlje i dušu ovog sporta. Jer zakonitosti života i sporta nalažu da će i taj dan jednom doći, i jasno je da to ne mora nužno da bude baš sad, na Vimbldonu.
Jer pazite, ovo zaista jeste specifičan trenutak Novakove odisejske plovidbe pučinom njegovih snova ka zlatnom runu GOAT titule.
Vimbldonski korak od sedam milja i on je poklopio Rodžera i Rafu!
Novi, septembarski skok u Njujorku, doneo bi mu beg za korak ispred njih. I sve začinjeno sa mogućim olimpijskim zlatom u tom supersendviču!
Preslatko za snove, ali to je realnost, Đoković je zaista, na sredini puta.
Mnogi će reći kako je teži deo zadatka obavio. Pobediti Nadala u njegovom carstvu, gde gotovo da ne gubi nikada, senzacionalan je korak u tom pravcu.
Razumljivo je otuda to strahovanje navijača „Fedal božanstva“ da bi Novak, deceniju svoje dominacije stvarno mogao da pečatira zlatnim voskom.
No, jedna stvar su prognoze i kako stvari stoje na papiru, a druga stvar je teren, a trava je, dragi moji ljubitelji tenisa, kao što znate kliska, nepredvidiva.
Vimbldon pod svojim skutima je krio razna čuda, tu se se dešavale najneverovatnije teniske stvari, pa otuda treba imati meru i uoči ovog, 134. izdanja.
Jednostavno, Vimbldon i ono što on sa sobom nosi, mora se izuzetno poštovati.
Ono što je kod Đokovića velika stvar je to što on nikada nije gledao kroz taj šareni durbin ušećerenih sličica i „pogledom“ od sedam milja. Da, on jeste imao viziju i ima je i dalje, ali njegov ritam se svodi samo na tu priču o prvom narednom meču. I nikako dalje.
Tako bi trebalo da bude i sada i ne sumnjam da će i biti.
Dakle, ponedeljak, Vidovdan, 28. juni 2021. godine i izazov u vidu ostrvskog junoše, Džeka Drejpera.
Ti mladi igrači, posebno ako su odgojeni na toj svetoj londonskoj travi, uvek mogu da budu nezgodan zalogaj, posebno podgrejani hukom sa tribina.
Istina, na Vimbldonu ove godine, zbog poznate nam situacije, sve do finala, nećemo imati popunjeno više od 25 odsto kapaciteta, ali i to će tananim i neiskusnim nervima mladića iz Sarija, biti dobrodošlo u sudaru sa teniskim kraljem protiv kog do sada nikada nije igrao.
Ipak, igra u tri dobijena seta jasno ukazuje kakav je zalogaj pred mladićem od kog Englezi očekuju da bude barem na tragu uspeha Endija Marija.
Pričati o tome kakve bi sve mine kroz žreb mogle da čekaju Novaka ka tom jubilarnom, 20. slemu, ne bi imalo smisla baš zbog gore rečenog, jer se turnir i svaki protivnik na njemu moraju jednako poštovati.
Kevin Anderson jeste moćan kad ima svoj serverski dan, ali stvarno je u ovoj situaciji teško videti nekog ko bi zaista mogao da kaže za sebe da je veći favorit od Novaka, barem u toj njegovoj polovini žreba.
Cicipas ume zaista da igra na mreži, ali nije do sada bio ubedljiv u Londonu, Rubljov, Šapovalov, Siner i svi koji su još u tom gornjem delu kostura, tek krče svoj put, a Endi Mari, koji je Novaka jedini porazio u finalima u Londonu, nije igrao vekovima.
O Rodžeru Federeru, koji čini se nikad u London nije stigao sa skromnijim samopouzdanjem, pričaće se kad i ako za to dođe vreme, mada je jasna stvar da rekordera turnira, čak i u 40. godini i u lošoj formi, zbog svega što predstavlja i u stanju je da učini kada igra na omiljenoj mu travi, niko nema pravo da otpisuje pre vremena.
Mateo Beretini i Aleksander Zverev, pa i sve bolji Danil Medvedev, koji je na tragu titule u Majorci zaključio da mu trava baš prija, svi su sposobni da odigraju dobar tenis bilo kog dana.
Ali sve je to relativno. Zato i jeste pametno ići korak po korak, pažljivo i strpljivo.
Reći će mnogi i da je Novak sebi natovario prevelik pritisak, ali kada nije?
Osporavaće mu mnogi namere i opterećivati ga neizbežnim pitanjima o PTPA, pokušavaće da mu i time odvuku pažnju, mada imam utisak da je raspodelom tereta na neke nove ljude u toj priči sa i van terena, uspeo da skine makar delić tereta sa sebe.
Teniski svet je u koliziji, to dobro znamo, imamo s jedne strane dobro ukorenjen sistem sa pokušajem nekekve revizije i s druge strane, robinhudovski napor da se igra upraviči za sve i bude pristupačnija i onim u donjem domu i na samim marginama.
Jasno je da će se ta partija šaha i nadmudrivanje potezima nastaviti na Vimbldonu i posle njega i bitno je samo to, da Novak kada je na terenu, sve to ostavi po strani.
Endi Mari je, u najavi turnira, upitan da da savet mladom Drejperu kako da se nosi sa Novakom, rekao kako jednostavno treba samo da izađe na teren i igra svoju igru, da uživa.
Mislim da Škot nije mogao dati savršeniji savet Novaku – da izađe na teren, neopterećen time šta je uradio ili šta bi mogao da uradi i da jednostavno pusti ruku i igra. Radi ono što najbolje ume i pri tom uživa.
Jer ako je neko posle svega zaslužio da uživa u svojoj igri, onda je to Novak.
I gde je lepše da to uradi nego u teniskom hramu iz snova?
Zato, neka svaki poen i njemu i svima nama do kraja turnira bude užitak.
Dve nedelje magije, pa i mi smo posle godinu dana čekanja na londonski randevu sa slavom to i te kako zaslužili.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
