Izvor: Politika, 14.Jul.2011, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodica kao temelj
Sistem vrednosti koji Novak Đoković utemeljuje zasnovan je na strahovitom radu, odricanju, dugoročnom ulaganju i stalnom usavršavanju koje tek nakon decenija rada donosi rezultate
Nekoliko glasova je već istaklo činjenicu da je pokušaj ljudi iz vrha vlasti da se „ogrebu” o uspehe Đokovića neukusan, baš kao i stalno prisustvo jednog od ministara na svim finalnim mečevima koje je Novak ove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine odigrao. Da se ne radi o slučaju, već o jasnoj propagandnoj strategiji mogli smo da vidimo iz autorskog članka koji je lično predsednikov Alister Kembel pre nekoliko meseci objavio u jednom beogradskom nedeljniku.
Onima koji su svesni činjenice da evropska mantra sve manje donosi na političkom tržištu, odavno je bilo jasno da će izborna strategija vlasti morati da se bazira na nekoj vrsti novog, modernog patriotizma. Upravo to nam je u navedenom tekstu objasnio gospodin savetnik, iznoseći time verovatno programski okvir njihove sledeće kampanje.
U navedenom tekstu nema, inače, ničeg spornog: Novak zaista jeste jedan od retkih zdravih moralnih i vrednosnih orijentira koji se našoj omladini može ponuditi kao uzor danas. Problem je međutim što članak ne dolazi iz krugova nekakve političke alternative, već od samih vrhova aktuelnog režima koji je na vlasti čitavu deceniju. Stoga je prvo i logično pitanje: zašto do sada niste ništa uradili da promovišete takve ljude i takav vrednosni univerzum?
Sistem vrednosti koji Novak Đoković utemeljuje zasnovan je pre svega na strahovitom radu, odricanju, dugoročnom ulaganju i stalnom usavršavanju koje tek nakon decenija rada donosi rezultate. Voleo bih da vidim u kom segmentu našeg društvenog života danas možemo da nađemo otelotvorene te vrednosti. Da li se na primer uspeh u biznisu ovde bazira na originalnim idejama, postepenom rastu i mudrim investicijama ili je usko povezan sa partijsko-političkim vezama i zaobilaženjem zakona? Da li se, recimo, uspon u politici povezuje sa postepenim napredovanjem, utemeljenošću u organizaciji i dugotrajno sticanim iskustvom u administrativnim poslovima, ili je postalo pravilo da vas preko noći u vrh inicira partijsko rukovodstvo i da na ministarska, savetnička i druga odgovorna mesta dolaze ljudi kojima je to prvi posao u životu?
Ako se već govori o tihom, nenametljivom ali utemeljenom patriotizmu koji Đoković oličava, opet se postavlja pitanje da li vladajuća politika u Srbiji uopšte priznaje patriotizam kao vrednost; da li ga naši mediji, obrazovni programi i kulturna politika podstiču ili smo umesto toga dobili neograničeno promovisanje internacionalizma, regionalizma, jugonostalgije itd.
Probajmo, međutim, da se ovde posebno usmerimo na možda najveći paradoks kad je u pitanju odnos vlasti i fenomena Đoković. Ako je rad prva reč koju treba dovesti u vezu sa Novakovim imenom, druga je svakako porodica. Priča o uspehu Đokovića je jedna savremena oda porodici, tradicionalnoj, višedetnoj, složenoj i povezanoj u dobru i u zlu. Takva je uostalom priča o svim našim teniserima jer naša javnost na sreću ne zna kakve su muke roditelji imali da bi našli sredstva za uspon i uspehe dece od kojih je već troje dobacilo do svetskog broja jedan, i koliko je rizika sa svim tim bilo skopčano. Jedino je veliko međusobno poverenje dece i roditelja moglo da uveri roditelje da se rizik isplati.
Porodica je, ne slučajno, osnova oko koje savremena politička desnica bazira svoj program. Za razliku od levice koja promoviše sve vrste modernih zajednica i nastoji da izjednačava prava takozvane LGBT populacije sa klasičnom porodicom, desnica, naročito u Americi a sve više i u Evropi nastoji da brani tradicionalnu heteroseksualnu porodicu kao osnovu stabilnog psihosocijalnog i vrednosnog razvoja dece, ali takođe i kao osnovnu jedinicu privrednog života. Ne slučajno, u Americi besni kulturni i vrednosni rat u kome desnica serijom referenduma insistira na definisanju braka kao zajednice muškarca i žene, dok levica pre svega preko sudskih odluka promoviše gej brakove i antiporodično zakonodavstvo.
Ako se vratimo na naš slučaj uočićemo da Novak sa pravom ističe da je njegov uspeh pre svega uspeh celog porodičnog preduzeća (koje su upravo tako i nazvali), kao i da dan-danas oni ostaju na okupu zajedno usmeravajući sredstva koja sada pristižu u ogromnim svotama. U isto vreme dok je Srbija slavila uspeh Novaka i porodice Đoković, u medije su međutim procurele prve vesti o idejama kojima se barata u novom porodičnom zakonodavstvu čiji je prednacrt, kako čujemo, završen. Po onome što se u medijima moglo videti politika vlasti će ići ka veoma liberalnoj regulativi koja uvodi surogat majke, priznavanje gej brakova i slične inovacije. A ako neko sprovodi takvu politiku nije mi jasno s kojim pravom se poziva na uspehe porodice Đoković?
viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije
Miša Đurković
objavljeno: 14.07.2011.
