Izvor: Nezavisne Novine, 26.Nov.2014, 19:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nole i Jeca (I)

Nekad je postojala izreka: Iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Ta uzrečica je donekle postala žrtva izmenjenih društvenih okolnosti - raspada braka, istopolnih veza i timova podrške umesto prilično zastarelih porodičnih struktura. Ali i dalje se može pokazati tačnom. Žena svakako stoji iza uspeha Novaka Đokovića, ali ne baš onako kako bi neko očekivao. Ta žena je Jelena Genčić.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine <<
Jednog dana će neki maštoviti reditelj možda poželeti da snimi film o odnosu Đokovića i Genčićeve. Mogao bi da se zove "Nole i Jeca", kako su njih dvoje oslovljavali jedno drugo (Nole je uobičajeni nadimak za Novaka, dok je Jeca uobičajeni skraćeni oblik imena Jelena među određenom starosnom grupom). Bio bi to miran, nenametljiv film u kojem bi oči dečaka koji glumi Novaka bile suštinski važne, a klasična muzika igrala središnju ulogu, možda bi adađeto iz Malerove Pete simfonije ponovio nezaboravnu rolu koju je imao 1971. u epskom filmu Lučina Viskontija Smrt u Veneciji. Sve to ima smisla jer je odnos između njih dvoje bio izuzetan, delom zato što prkosi svim konvencionalnim pokušajima da se negde svrsta. I iako bi Đoković verovatno postao veliki teniser bez Genčićeve, velika je verovatnoća da bez nje ne bi bio isti čovek.

Pored Đokovića, Genčićeva je radila s Monikom Seleš, a imala je mali ali značajni udeo u razvojnim godinama Gorana Ivaniševića. Zbog toga zaslužuje da je smatraju jednim od vodećih teniskih trenera njenog doba. Ona ne samo da je odbila tu zamisao, već nije volela da se naziva teniskim trenerom. U doba kad je doslovno nemoguće profesionalno se baviti bilo čime bez zvaničnih kvalifikacija, ona je i nedelju dana pred smrt trenirala druge iako nikad nije položila ispite koji vode ka kvalifikacijama za teniskog trenera. Završila je istoriju umetnosti, mada ima diplomu i iz psihologije, a radila je kao televizijska producentkinja, urednica i rediteljka.

Jelena Genčić je rođena u oktobru 1936. Otac joj je bio Srbin, a majka Austrijanka. Porodica je bila prilično ugledna u Jugoslaviji. Njen deda Lazar Genčić studirao je medicinu u Beču, postao vojni hirurg i osnovao vojnu bolnicu. On je vatreno verovao da zdrav um obitava u zdravom telu, pa je zahtevao da njegova deca i unuci svakog dana vežbaju napolju, bez obzira na vremenske prilike. Dedin brat bio je ministar unutrašnjih poslova u prvoj jugoslovenskoj vladi posle Prvog svetskog rata. Njen otac Jovan želeo je da bude pijanista - nije uspeo, ali postao je ugledni advokat. A njena tetka Ana Marinković (1882 - 1973) bila je poznata slikarka. Jelena je kao dete sledila očev primer i odlično naučila da svira klavir, ali strasti su joj bila dva sporta: tenis i rukomet. Igrala je rukomet za jugoslovensku reprezentaciju i osvojila trideset dve nacionalne teniske titule.

U to vreme je tenis bio amaterski sport, a Jugoslavija država s kolektivnom ekonomijom (pod kontrolom države). Genčićevoj je sve bilo plaćeno, ali očekivalo se da pruži nešto zauzvrat, u vidu pomaganja omladini. Tako je nezvanično postala trener mnogo pre nego što je prestala da igra na turnirima 1976.

Ograničenja Titove Jugoslavije pedesetih i šezdesetih godina značila su da samo dvoje najboljih igrača mogu putovati u inostranstvo. Nije bilo timova kao danas, i Genčićeva je često morala da se takmiči na Vimbldonu ili Forest hilsu (prethodni dom američkog Otvorenog prvenstva) odmah sutradan posle napornog putovanja. Jedan poraz u ranom delu takmičenja naveo ju je na put pomaganja deci poput Seleševe i Đokovića: "Znala sam da ću, kad prestanem da igram na turnirima, želeti da pomažem mladima da igraju tenis", rekla je, "pogotovo onima koji nemaju trenera, a znala sam da želim da im objasnim i pokažem kako da igraju, te sam iskoristila poraz u drugom kolu Forest hilsa da izađem i kupim nekoliko knjiga. Amerika ima veoma dobre članke i knjige o tenisu, tako da nisam kupovala ništa osim literature o tenisu, to je jedino što sam kupovala, pogotovo knjige Vika Brejdena, i napravila sam biblioteku."

U vreme kad je tenis postao "otvoren" (profesionalan), 1968, Genčićeva kao tridesetjednogodišnjakinja realno više nije bila u godinama da bi zarađivala kao sportistkinja. Pored toga, njena televizijska karijera se ukorenila. Ali neizbežno su je pitali da se priključi teniskoj administraciji. Pošto je igrala za Partizan iz Beograda (vodeći klubovi u mnogim evropskim gradovima su multisportski tako da su beogradski klubovi Partizan i Crvena zvezda opštepoznati kao fudbalski, ali imaju i brojne druge sportske ekipe, uključujući tenisku), odbor Teniskog kluba ju je pozvao da im se pridruži s ciljem da je pripreme da postane predsednica kluba i verovatno Jugoslovenske teniske asocijacije. Tako se pela administrativnim lestvicama, sve vreme radeći na televiziji. Očigledno je uživala u tom dvostrukom životu.

Postojala je mogućnost preklapanja njena dva sveta, ali do toga nije došlo - nikad nije radila u sportskoj rubrici tokom televizijske karijere. Radila je gotovo isključivo u kulturnom programu, uglavnom emisije o istoriji umetnosti u Srbiji i svetu, a pravila je i emisije o klasičnoj muzici i pozorištu. Svakih pet godina menjala je glavnu temu jer ju je mnogo toga zanimalo. Ali nikad nije radila u sportskoj rubrici jer je jugoslovenska televizija svrstavala političko izveštavanje i sport zajedno; sport i politika spadali su u jednu grupu, a kultura i umetnost u drugu.

Stvari su počele da se menjaju početkom osamdesetih kad je Genčićeva, tad u četrdesetim godinama, videla devojčicu koja je izgledala mlađe od osam godina, koliko je imala. Ona je bila Mađarica iz Novog Sada, grada severno od Beograda, čije stanovništvo čini dvadeset odsto etničkih Mađara. Zvala se Monika Seleš. "Bila je veoma mala, sićušna", seća se Genčićeva, "ali videla sam nešto u njenim očima. Gledam oči svakog deteta. Ako dečak ili devojčica imaju strpljenja da me gledaju duže od deset-petnaest sekundi a da im pogled ne odluta, kažem: 'Ovo dete ima dobru koncentraciju, motivaciju i strpljenje - možda bi moglo da bude dobar učenik.' Ako pokušate da razgovarate s petogodišnjakom ili šestogodišnjakom, oni će gledati svuda okolo. Posmatrala sam Moniku. Imala je osam godina i njen otac Karolj me je zamolio da dođem u Novi Sad. Tako sam na kraju radila s njom duže od tri godine i zajedno smo mnogo putovale."

Mnogi kažu da je Genčićeva trenirala Seleševu. Ona nikad nije bila njen zvanični trener - bila je kapiten Jugoslovenske juniorske teniske asocijacije i stoga je putovala s najboljim omladincima. Seleševa nije jedina od koje se mnogo očekivalo: bio je još jedan nadaren jugoslovenski teniser samo godinu i po dana stariji od Seleševe, hrvatski dečak po imenu Goran Ivanišević. Genčićeva je pratila Seleševu i Ivaniševića na turnire, kao što su onaj u Brilu u Nemačkoj (rodni grad Štefi Graf) i Bloa u Francuskoj, i savetovala ih. Ali jedini zvanični treneri koje je Seleševa imala bili su njen otac Karolj i brat Zoltan, i to u smislu da su provodili sate na terenu s njom (Monika čak ne računa Nika Bolitijerija kao svog trenera iako priznaje da joj je njegova podrška mnogo značila).

Genčićeva bi prelomila u svakom slučaju - s obzirom na njen sportski, emotivni i obrazovni sklop, teško je zamisliti da nije postala teniski trener. Ali susret sa Seleševom ju je naterao da udruži svoje raznovrsne sposobnosti i podstakne je da zvanično pomaže mladim teniserima. Jednog dana je odsustvovala s posla zbog bolesti i tad je rekla sebi: "Jelena, jednog dana nećeš više raditi na televiziji. Nemamo trenera, ti si trenirala tenis još na fakultetu, imaš diplomu iz psihologije - zašto ne bi postala trener? Lako je nekoga naučiti forhendu, bekhendu i smeču, ali ne i kako pobeđivati, kako biti psihički jak. Kako prepoznati budućeg šampiona? I sama bi mogla da naučiš ponešto." To je bilo više od učenja. Genčićeva je jedno od sedmoro dece (četiri sestre, tri brata), ali nije imala svoju decu. Rad sa Seleševom bio je početak njene proširene porodice, početak procesa koji ju je naveo da radi s brojnim nadarenim omladincima.

Seleševa govori sve najbolje o Genčićevoj:

"Mnogo je poštujem - ne samo zbog onoga što je uradila za tenis, već i zbog onoga što je učinila za žene i devojčice u Srbiji. Žene nemaju isti status kao muškarci, nemaju iste mogućnosti - moj otac se uvek borio da imamo dobre uslove za vežbanje, počela sam da treniram na parkiralištu, i to je jedan od razloga što smo odlučili da otputujemo kad sam imala jedanaest godina - često nismo mogli da dobijemo teren. Jelena je pionirka ženskog sporta i Ana Ivanović i Jelena Janković joj verovatno duguju mnogo više nego što shvataju. Poslednji put sam je videla kad sam imala jedanaest godina, ali ostala mi je u veoma dragoj uspomeni. Ona je bila veoma pozitivna, uvek nasmejana. Bila je nežna duša koja je posvetila život tenisu u zemlji u kojoj tenis i žene nisu imali pravo mesto u sportskoj kulturi."

Nastavak na Nezavisne Novine...