Izvor: Vesti-online.com, 24.Avg.2012, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nole, Srbine!
Osećali smo oduvek nekim svojim šestim čulom da Zapad ne voli našeg Novaka Đokovića. Nekako im se nije uklapao u već stvorenu sliku o teniskim šampionima, sa svoja tri prsta, srpskim kačketom, privrženošću svojim zemljacima širom sveta, čak i kada je primetno kontrolisao svoje emocije. Međutim, Zapad je mudro, vaspitano i neiskreno ćutao, ali je izgleda globalnom strpljenju došao kraj.
Evropski rasizam, demonstriran na primeru, doskora, a nadamo se >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << i ubuduće, najboljeg tenisera sveta hrupio je na scenu tekstom urednice holandskog dnevnika "Trou" Nikole Lukas, posredstvom beogradskog Peščanika, medija neokolonijalne i marionetske Srbije, koje već godinama sprovodi kampanju perfidne denacifikacije na ovim prostorima. Zapad piše, a Peščanik preteći širi po Srbiji.
U priči gospođe Lukas o ulozi nacionalizma u tenisu, konfrontiranjem trenutno dve ključne figure belog sporta u svetu, Federera i Đokovića, može se pročitati svašta: da je Nole šampion iz nekulturnog sveta, da je njegova srpska pripadnost - zatočeništvo, da razlozi njegove upornosti daju Noletovom herojstvu zlokobnu crtu, da njegovi roditelji i navijači, budući neuki da ga bodre, od teniskog terena prave fudbalski stadion, citira se kolega iz "Volksranta" koji rasistički opisuje ovog momka sa koščatom lobanjom, kukastim nosom i crnom kosom kao nekog lešinara, a utisak se kompletira psihijatrijskom dijagnozom da se Nole posvetio tenisu zbog želje za dominacijom nad drugima. Vrhunac beščašća autorka dostiže komentarom Noletovih osvrta na bombardovanje Srbije 1999. godine - koje ga je kako zna da kaže ojačalo - i ciničnim pitanjem: da li bi on bez tog bombardovanja uopšte i uspeo da postane to što jeste.
Glavni razlog ove analize je činjenica da je Novak Đoković prvi Srbin koji posle dužeg vremena predstavlja svoj narod u pozitivnom svetlu i dobija istinske pohvale. Tako nam tekst otkriva da, zapravo, nema Srbija problem sa Zapadom, nego Zapad ima problem sa Srbijom. Novak Đoković je postao medij preko koga Srbija uspešno poništava sopstvenu satanizaciju, nezavisno od autentičnih činjenica i dešavanja. Međutim, ostaje dilema: kad ovako misle i pišu o jednom od najboljih i najčasnijih među nama, šta je ostalo za obične, prosečne Srbe?
Praveći kult od Federerovog individualizma i njegove mitske usamljenosti, Đokovićeva privrženost porodici i naciji stavlja se na stub srama, čime se iz zapadnog ambijenta razbucane porodice i ugrožene nacije, nama nudi novi sistem vrednosti, pa makar i preko tenisa. Otuda tobožnja briga za Noleta otkriva generalni koncept Zapada da se, kao i u kulturi, istinske vrednosti malih naroda, otmu, prisvoje i funkcionalizuju kao deo zapadnog identiteta.
Da se Nole odrekao srpstva, pa prihvatio da igra recimo za Ameriku, ne bi smetao ni kukasti nos, ni uzvici na terenu, ni lomljenje reketa, ni radost sa roditeljima... Ono što je dozvoljeno njima, drugima je krajnje neprimereno! Nole se svesno odrekao svoja tri prsta, direktnog obraćanja srpskim navijačima na terenu, kasnije se lišio i opreme u bojama srpske zastave, ali izgleda da ni to nije dovoljno. Zapad traži još, traži više.
Ne zaboravimo kako su nas pokrali u polufinalu vaterpolo olimpijskog turnira protiv Italijana. Ili kako je svog nekadašnjeg šampiona Crvenu zvezdu Evropa kaznila da igra pred praznim stadionom, odmah nakon osvajanja te najviše titule. Ili kako su, zbog embarga, vratili naše fudbalere iz Danske sa Evropskog prvenstva...
Uprkos svemu, nema ljutnje, Zapad samo pokazuje kakav je. Dovoljno je da nastavimo da ih pobeđujemo, da ih deremo kad i gde god stignemo, a uvezeni tekst iz Peščanika je zdrav motiv da u tome istrajemo. To im je uvek bila najveća kazna. Makar nas zbog toga i bombardovali!
Pogledaj vesti o: Tenis
Nastavak na Vesti-online.com...
