Izvor: Politika, 12.Dec.2010, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niko, veliko Vam hvala
Đokovićev peh što je u generaciji s Federerom i Nadalom. – U Nemačkoj su me zvali Prus sa Balkana, a tako sam se postavio i u srpskoj reprezentaciji
U drugom delu intervjua Nikola Pilić govori o Novaku Đokoviću koga je izveo na šampionski put. Njihova neposredna saradnja je obnovljena Pilićevim pristankom da pre tri godine postane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << savetnik selektora u našoj reprezentaciji, s ulogom čiji će autoritet da bude utkan u pohod Srbije ka tronu Dejvisovog kupa.
Ostaće to još jedna njegova uspomena o kojima kaže da ih čuva u srcu i glavi. Možda ga ovaj naš razgovor podstakne da preturajući po starim fotografijama o kojima, priznaje, malo vodi računa, naiđe i na onu koju mu je njegov učenik poklonio. Na njoj, opisuje Pilić, petogodišnji Đoković drži reket s malo ispleženim jezikom.
Kako ste doživeli Đokovićev trijumf u Melburnu?
Uživao sam gledajući njegove mečeve, pogotovo s Federerom u polufinalu i s Congom u finalu. Znao sam pod kojim je pritiskom bio, a Conga je igrač koji mu ne leži sto odsto. Pobeda je bila vrlo važna da se Đoković učvrsti u samom svetskom vrhu. Imao je nepunu 21 godinu kad je uzeo titulu, ali kod njega me ništa ne iznenađuje, pa ni taj rani trijumf. On je veliki profesionalac. Još tada je znao kako da se pripremi na dugačak put od dve nedelje, kad neprestano mora da se bude u šestoj brzini jer jedan kiks znači kraj.
Šta mu nedostaje da ostvari svoje najlepše snove – da bude prvi na svetu i da osvoji Vimbldon?
Đoković ima peh, a to je što je u generaciji s dvojicom tenisera koji će verovatno da postanu i najbolji svih vremena. Ali, njegovo vreme tek dolazi. Najmlađi je među njima. Steći će još veće iskustvo. Federer dogodine ulazi u četvrtu deceniju života. Ne znam koliko će Nadal još da izdrži u svom prepoznatljivom ritmu. Uveren sam da Đoković može i da bude prvi i da osvoji još gren-slem titula, ali mora da prođe još neko vreme. Nije lako ni sanjati o tome. Meni je hiljadu puta bilo u mislima kako osvajam Vimbldon, a stigao sam do polufinala. Za velika dela je potrebna snaga volje koja je pola pobede. Ona se ne meri u kilogramima, već u tonama. Običan čovek ne zna šta znači kad tvoj tim gubi s 2:1 izaći na megdan Monfisu, 12. na svetu. On ima pet reketa u torbi, ti imaš pet reketa u torbi. Ti si treći na svetu i sve mimo tvoje pobede je katastrofa. Kakav je to pritisak. Oni, koji mogu da se bore s tim, a Đoković je to pokazao i na tom meču, jesu šampioni. Ovi drugi neka kupe gitaru i neka sviraju.
Da li je u Vašoj školi bilo većih talenata pre i posle Đokovića?
Goran Ivanišević je takođe bio izuzetno darovit, ali njih dvojica su različiti soj igrača. Ivanišević je mnogo zavisio od servisa, a Đoković ne zavisi od njega, već više od igre u polju i mentalne snage koja je vrlo jaka. Ivanišević je bio igračina i da je imao malo jače nerve, sigurno bi osvojio više od Vimbldona. Gulbis isto ima veliki potencijal, ali nije fokusiran na srž tenisa kao Đoković.
U dugogodišnjem odnosu s Đokovićem, koji je prerastao u prijateljstvo, imali ste jednu nelagodu. Trebalo je da budete direktor turnira u Beogradu s njegovim stricem, ali se to izjalovilo. Kako danas gledate na to?
Između Đokovića i mene ne postoji ništa što bi moglo da sruši naš prijateljski odnos. Oko turnira smo se njegova familija i ja pogrešno razumeli. I to je ljudski. Neko je bio napisao nešto što nije trebalo, to je prenela hrvatska štampa i dalje se provlačilo kroz medije kao naš sukob, a ništa se strašno nije dogodilo. Bio sam dvadeset godina direktor turnira, 12 godina u Minhenu i još osam na jednom čelindžeru koga sam i pokrenuo. Obaveze u Beogradu samo bi mi zagorčale život, pošto bi morao da odsustvujem iz Akademije. Što se mene tiče, nema nikakvih problema da, ako sam slobodan, budem gost turnira u nardenom periodu.
Može li beogradski turnir da bude u višoj klasi u kategorizaciji ATP?
Turniri iz takozvane serije 250 su u nezavidnoj situaciji. Veoma je teško dovesti na njih vrhunske igrače. Beograd ima sreću što ima Đokovića. Dok sam bio direktor turnira u Minhenu imao sam sve, koga sam hteo. Bekera, Lendla, Agasija, Edberga, Moju... Sada je mnogo teže. Ja sam jedan od sedmorice tenisera koji su osnovali Udruženje teniskih profesionalaca, ali ATP nije što je nekad bio. Sada je to jedno preduzeće koje nešto radi i dobro, a nešto grabi i „lovu”. Osamdeset dva igrača 1973. nije želelo da igra na Vimbldonu. To nije bio samo bojkot, već rat tenisera i starosedelaca u Međunarodnoj teniskoj federaciji koji su u proseku imali 80 godina. Bili su začaureni na svojim lagodnim mestima, a nas su tretirali kao krompire. Bez igrača nema proizvoda. Ništa ne može da se uradi, tako da je sudbina turnira usko povezana s kvalitetom učesnika.
Često ste isticali da ste i u našoj reprezentaciji zaveli red. Šta podrazumevate pod tim?
I Đoković je tako hteo. S najboljim igračima nema problema. Nije to bio neki strašni karantin, ali je izuzetno važno za duh reprezentacije da smo zajedno na večeri, da se zna kada je ručak, kad je trening, kad je masaža, kad stiže prevoz, da se ne kasni... Kad je igračima sve obezbeđeno pod konac, njihovo je onda samo da uzmu reket u ruke. Izuzetno sam disciplinovan u tim detaljima. I u nemačkoj reprezentaciji sam sve pedantno kontrolisao. Nije me bilo briga da li im se tako sviđa ili ne. Zvali su me Prus sa Balkana.
Zbog Đokovića ste morali da uzmete i nitroglicerin?
Bilo je to na meču s Iznerom u prvom kolu protiv Amerikanaca u Beogradu. Dan odluke. Izuzetno naporan duel u pet setova. Izner servira sjajno, u svom stilu, ne da se... Ako pobedi, igraće se peti meč. Osetim da mi srce tuče čudno. Kažem sebi da to nije normalno. Pored mene je sedeo doktor reprezentacije Zdeslav Milinković, divan čovek, vrhunski specijalista za kičmu. Požalio sam mu se i on mi je dao lek. Nisam pojma imao kako se uzima nitroglicerin. Ne volim lekove i doktore, ali nisam imao kud. Desilo mi se to prvi put u životu.
Trijumfom u Dejvisovom kupu zatvoren je krug u neposrednom odnosu Vas kao trenera i Đokovića kao igrača. Šta ste jedan drugom prvo rekli u onim trenucima neizmerne radosti?
Na terenu je bilo ludilo, a u svlačionici sam ga stegao za ramena i rekao mu da je odigrao fantastično protiv Monfisa. „Niko, hvala Vam lepo”. Ne treba ništa drugo da mi kaže osim toga. To je najviše što može da mi kaže i najviše je i rekao.
----------------------------------------------
Da Đoković nije teniser, igrao bi fudbal u Zvezdi
Jednom sam ga na Akademiji gledao kroz prozor kako igra fudbal. Imao je 15 godina. Neverovatno mi je bilo da je taj mali uvek tamo gde je lopta. Uveren sam da bi bio i odličan fudbaler. Ima motoriku, koordinaciju pokreta, refleks, dobre oči. S tim se rađa. To je kao kad vam bog podari glas. Ako pevate kao Pavaroti, to vam je kao da ste u finalu Vimbldona. Ne može svako da nastupa u Milanskoj skali ili Metropoliten operi. Šampion se rađa, ali je važno kanalisati njegov urođeni dar. Mnogi su stali na put bez povratka.
Za koga bi Đoković igrao fudbal?
Sto posto za Zvezdu. „Zvezdaš” je i uvek se prepucava s Troickim koji je „partizanovac”. Meni je svejedno ko će da osvoji titulu, ali sam ga prošle godine u ovo vreme isprovocirao da se opkladimo. Zvezda je polusezonu završila kao prva, a Partizan je bio drugi, mislim, s tri boda manje od nje. Kladio sam se s njim u večeru da Zvezda neće biti prvak, nego Partizan.
Dobili ste večeru?
Ma, Novak vrda da je to bilo još pre nekoliko godina. Ali, jeli smo u njegovom restoranu sto puta. To je na 10 metara od hotela u kome smo odsedali kad smo igrali u Beogradu. Imali smo naš veliki sto. Niko nam nije smetao. I dobro se jelo. Atmosfera je uvek bila sjajna.
----------------------------------------------
Lep osećaj kad mi je Tadić čestitao
Predsednik Tadić mi je čestitajući rekao: „Hvala za sve što ste uradili za našu zemlju”. Bio je to njegov lep gest. Ima težinu kad to kaže predsednik države i bilo mi je drago.
----------------------------------------------
Moja misija u srpskoj reprezentaciji je završena
Ostajete li u našoj reprezentaciji?
Rekao sam jednom svom prijatelju, novinaru, da mi je finalni meč izuzetno važan, jer želim da odem s trijumfom, isto kao što sam učinio i s Hrvatskom 2005. Došao sam opet do Mont Everesta i više nemam šta da napravim. Moja misija u srpskom timu je završena posle tri godine. Uradio sam ono što sam mislio da mogu da uradim, jer sam iz prve stekao utisak da Srbija ima potencijal za pobedu u Dejvis kupu. Kad su me Novak i njegov otac pozvali da dođem u reprezentaciju, već uveče sam im odgovorio da prihvatam. Internacionalac sam. Granice mi nisu barijera. Bio sam i sa ove i sa one strane reke, što nije lako izdržati u glavi, ali znam šta sam postigao i tamo i ovamo. Dvadeset godina sam slušao jugoslovensku himnu, a onda sam s Nemačkom bio na suprotnoj strani u polufinalu u Dortmundu 1988. To je život.
Da li je ispoštovan ugovor s Teniskim savezom Srbije?
Mislim da će biti. Ja vrlo malo pitam šta treba da dobijem. Za sada još nisam postavio to pitanje. Verujem da problema neće biti, jer je naša saradnja bila dobra. Sada čujem da se nešto kuva u savezu, ali me nikada nisu zanimale političke i neke druge stvari. Operisan sam od takvih priča. Interesuje me sam moj posao.
----------------------------------------------
Mojoj ženi je nebitna moja kosa, samo da je Srbija pobedila
Kako je Vaša supruga, s kojom ste u braku 40 godina, i Vaši najbliži prihvatili to što ste se ošišali do glave?
Moja supruga, moram da je pohvalim, jeste vrlo inteligentna žena kojoj nije važno kako mi stoji nova frizura već samo to što je Srbija pobedila u Dejvis kupu. Svi su mi se malo smejali. Nisam bio ošišan na „nulu” ni kao dete. I meni je bilo čudno. U ponedeljak ujutru sam se po navici uhvatio za češalj, ali nije bilo potrebe. Već sam nabavio dva kačketa. Sviđa mi se novi imidž. I Nemci su mnogo pisali o tome. Izašlo je u svih pet minhenskih novina. Mihael Štih, moj igrač, koji je bio i nemački selektor protiv mene dok sam vodio Hrvatsku, rekao je da sam najbolji teniski trener svih vremena. Ne živim od komplimenata, ali nije loše kad tako smatra jedan osvajač Vimldona.
Goran Anđelić
objavljeno: 12.12.2010.
