Izvor: Politika, 26.Jul.2011, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doček za medalju
Novak Đoković nikada neće zaboraviti veličanstveni doček posle osvajanja „Vimbldona”, kada je njegovom fantastičnom uspehu ispred Doma narodne skupštine skandiralo oko 100.000 ljudi. Ni šestočlana ekipa Matematičke gimnazije, koja je, sa nedavno završene Međunarodne matematičke olimpijade u Holandiji, donela u Srbiju četiri medalje, neće zaboraviti doček koji je njima priređen. Na beogradskom „Aerodromu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nikola Tesla” niko od zvaničnika ih nije sačekao. Sačekali su ih oni sa kojima inače dele svoje uspehe: porodica, prijatelji, direktor škole...
Nikakvo slavlje nije im upriličeno, iako su đaci Matematičke gimnazije godinama unazad nacionalni ponos zemlje. Svaka čast Novaku Đokoviću i našim sportistima, rado ćemo i ubuduće slaviti njihove uspehe na gradskim trgovima, ali bio bi red da i uspesi naših mladih matematičara postanu malo više od nekoliko redova čestitke i eventualno, kratkog prijema sa povodom za slikanje. Zar nam ne bi bila čast da aplauzima pozdravimo matematičke šampione, da im pokažemo da nisu samo ponos svojih roditelja i prijatelja i svoje škole, već i svoje zemlje?
Jedan od najuspešnijih matematičkih „olimpijaca”, osamnaestogodišnji Teodor fon Burg, šesti je na svetskoj rang-listi, na kojoj se za mesto bori 14.000 kandidata iz celog sveta. Svojevremeno je izjavio da ozbiljno razmišlja da napusti zemlju. Nema sumnje da bi ga, kao i mnoge druge nekadašnje đake njegove škole, oberučke prihvatili brojni vodeći svetski univerziteti i naučne ustanove.
Nažalost, naša država i društvo bi mu dali mnogo razloga da takvu ponudu i prihvati. To je film koji smo mnogo puta gledali: pričamo o problemu odlasku mladih stručnjaka i talenata, o tome kako im treba stvoriti uslove da se u svojoj zemlji bave naukom i usavršavaju, materijalno ih obezbediti... A onda izveštavamo o naučniku, umetniku, ekspertu koji živi i radi u SAD, Evropi, Kanadi, i ponosno istaknemo – to je naše gore list. Postoji tu jaz koji nikako da premostimo: tu negde između priče o potrebi zadržavanja mladih talenata u Srbiji i kompletnog stručnjaka koji uspešno gradi karijeru u inostranstvu. Nikako da se suočimo sa tim jazom, da prepoznamo problem i počnemo da ga rešavamo.
Među „nacionalnim penzionerima”, zaštitnim licima, dobitnicima velegradskih nagrada, mladi matematičari sa svojim profesorima vredno i uporno rade, ostvaruju vrhunske rezultate, pronose glas da nismo samo zemlja haških optuženika razorena NATO bombardovanjem. Da se ovde školuje i naučna elita. Međutim, sve dok se briga za njih bude svodila na jednokratna obećanja, sve dok vaše dete ne poželi da uđe u elitni krug mladih talenata, a ne u uži izbor za rijaliti šou – neće nam biti bolje, a naši stručnjaci će imati mnogo razloga da traže svoju sreću na drugoj strani.
Jelena Čalija
objavljeno: 26.07.2011
