Izvor: B92, 30.Maj.2021, 08:55
Beograd, za sreću
Dok ovo pišem Novak Đoković je privatnim letom već otišao za Pariz, na poprište novog dvonedeljnog izazova u vidu Rolan Garosa.
Dok ovo pišem, Rasel Krou, u filmu „Gladijator“, koji se u ovom trenutku daje na jednoj od kablovskih televizija, upravo ulazi, praćen sledbenicima i onima koji mu žele sreću, pod svodove Koloseuma.
Na čijem ulazu piše: „Ut Roma cadit ita >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << orbis terrae“. Ili u slobodnom prevodu, „Kad Rim padne, pašće i ostatak sveta“.
Ne znam sa kakvim su osećajem mlađahni teniski gladijatorski, milenijalskog tipa, stigli ove godine na Port D’Otoj, u zapadni deo Pariza, ali pretpostavljam da znam na čemu je stigao svetski broj jedan u još jednu od svojih redovnih godišnjih misija – pokušaja oduzimanja pariske tapije iz ruku večitog rivala, Rafaela Nadala.
To zaista može tako da izgleda – Rafael Nadal i Pariz su kao nekadašnje Rimsko carstvo, imperija naizgled bez mane i potrebni su nadljudski napori da se na njegovoj zemlji, na njegovom omiljenom turnir prevrne zemlja i dogodi čudo – da neko drugi pobedi.
Ipak, ako neko ima prava da se nada tome, ako neko može makar da sanja o tome, onda je to jedini aktivni igrač koji ima iskustvo tog uspeha, koji zna šta znači pobediti Rafaela Nadala na njegovom terenu – Novak Đoković.
Neko će reći da je vreme odavno pregazilo tragove te fantastične pobede u tri seta iz 2015. godine i da se mnogo toga promenilo, pre svega jer su i sami akteri te priče šest godina stariji, ali tenis je sport koji ima tu magiju da se ispod tih naslaga godina i podloga, povremeno pojavi taj duh nekadašnjih vremena i ovaploti u ovaj čas.
Zašto to ne bi ponovo bilo, zašto ne bismo opet prisustvovali takvom filmu? Tom magičnom pariskom sinematskom kadru u Bulonjskoj šumi?
Ceo teniski Beograd, koji je u subotnje majsko popodne kraj Dunava, na Dorćolu, kucao jednim srcem i poslao svog ratnika sa pokličem sa tribina, „Idemo po titulu“, ima prava da se nada da bi tako nešto moglo da se dogodi makar još jednom.
Dok je tenisa, dok je mečeva, dok je turnira, ima i prilike. Favoriti su favoriti, ali i favoriti gube i upravo u tome i jeste draž takmičenja.
Eto, i Rasel Krou je u nastavku filma, već zagazio u prašinu Koloseuma, posle svoje prve bitke, krvavim prstima hvata vrh strale iz peska u areni i na pitanje ko je, kaže: „Ja sam gladijator“.
I Novak Đoković je mnogo puta do sada bio gladijator u tom francuskom pozorju kao krojenom za Rafu Nadala.
Gladijatori su ustvari svi i bore se protiv imperatora – bili to oni mlađi, Rubljov, Siner, Cicipas, Šapovalov, Zverev, ili iskusniji Tim, ili Novak Đoković, pa i Rodžer Federer.
Protiv nekog ko je osvojio taj trofej 14 puta, ko iz godine u godinu podiže i obara taj svoj nadrealni rekord i ima skor pobeda i poraza 100-2, drugačije i ne može da izgleda.
Igra se na Rafinoj zemlji. „Il est le roi“. On je kralj.
Uoči početka turnira, šampion je dao fantastično duhovitu izjavu koja savršeno prikazuje koliko je u Parizu svoj na svome.
Kada su ga pitali kako to da igra tako dobro na ovoj podlozi, samo je rekao:
„Dugo vremena igrao sam jako dobro u ovom delu sezone. Možda je stvar u tome da se šljaka dobro prilagođava mojoj igri?“
I moj nastavak na to.. „a ne on njoj“.
Ko je gledao ono oktobarsko izdanje finale Rolan Garosa, koji je pre bih rekao da je bio „Rolan Koronas“, jer je održan u godini kovid pandemije i pod nenormalnim jesenjim uslovima u prvoj polovini oktobra, neće moći da se ne složi.
Svi su u toj vlažnoj, jesenjoj hladnoći, u toj vlazi i sporosti šljake videli zamku za Rafaela Nadala, ali kralj šljake je poput nekog teniskog Zevsa uspeo da promeni obličje igre i čudesno lako pobedi tog popodneva greškama neobično sklonog Novaka Đokovića.
Teniski svet je bio u čudu, jer svi su očekivali sve, samo ne tako jednostran meč, ali ako je nešto omen i dobra stvar za ovaj povratak Garosa u svoje mesto u tabli bombonjere od kalendara turnira, onda je to vera da Novak tako slabu igru u finalu ne može da ponovi.
Uostalom, ovaj Rolan Garos je i još po nečemu poseban – neće moći da bude reprize finala od prošle godine, jer dva velika asa mogu da ukrste rekete samo u polufinalu.
I ironija je da su po prvi put u istoriji grend slema, Novak, Rafa i Rodžer u istoj polovini žreba.
Goran Ivanišević veruje da je to dobro i da su šanse da se Nadal obori u crvenu parisku prašinu, poput Golijata, mnogo veće ako se ne igra finale – u kojem Rafa prosto ne gubi!
Uostalom, i ta jedina Novakova pariska pobeda nad Špancem 2015. godine, došla je u četvrtfinalu, 7:5, 6:3, 6:1.
Za to što je Velika trojka u istoj polovini kostura, nije kriv Novak, kao broj jedan na svetu. On je svoje opravdao. Druga stvar je to što je Rolan Garos primenio nekakav čudesan sistem rangiranja nosilaca po kom Rafa Nadal, kao apsolutni kralj šljake i šampion, pada ove godine kao nosilac broj tri, iza igrača koji nema nijednu pobedu u Parizu (Medvedev). A Rodžer Federer je svojim neigranjem i pauzom, te logičnim padom na listi (ne i adekvatno velikom koliko bi to bilo normalno), jednostavno upao u vir zbivanja i tu je, gde jeste, iako će telom biti u Parizu, a mislima uveliko na Vimbldonu.
Mnogo se priča o o tom Novakovom neobičnom rasporedu ove godine i odluci da igra turnir nedelju dana pre grend slema, što on godinama ne čini.
Ipak, ovo je bila posebna prilika za tako nešto i ima opravdanja u svemu.
Prvo, nije igrao mnogo mečeva ove godine, pa da oseća zamor i fizički i mentalno.
Drugo, na Mastersu u Rimu je opipao tu grend slem formu i posle dosta napora došao do tog moda u kojem ima tu brzinu neophodnu za velike mečeve u Parizu.
Treće, dobio je signal gde je u ovom momentu u odnosu na Nadala, nekih sedam meseci posle onog jesenjeg finala Garosa. To finale Rima bilo je savršeno da se skenira trenutna pozicija u odnosu na Rafu.
Četvrto, igrao je u svom Beogradu, gde je prvi put ugledao svetlo dana, gde je posle dužeg vremena imao priliku da oseti taj topli, vatreni eho sa tribina, tu energiju koja je podizala njegova krila.
Nebitno ko je bio sa druge strane, bili su to takmičarski treninzi za Novaka, svejedno da li je u pitanju Mats Moraing, Federiko Korija ili završni slovački tandem, Andrej Martin i Aleks Molčan.
U svakom meču imao je prostora za preispitivanje, za odmeravanje, za proveravanje, naštimavanje udaraca, igre, tempa, čak i kada je onako njemu svojstveno, „blizanački“, žurio da bude brži od sata i što pre završi susret, pa zbog toga gubio dašak koncentracije i dozvoljavao brejkove rivalima.
To svakako nije bila A igra Novaka Đokovića, ali nije ni morao da je ima u ovom trenutku, jer je u svakom momentu znao koliko mu je dovoljno da štiklira pobedu i dođe do 83. trofeja.
Na kraju, pred koju veliku bitku se otkrivaju svi aduti u sopstvenom špilu?
Bila je to nedelja u kojoj se organizatorima nasmešilo i dobro vreme, ali čak i ti povremeni naleti vetra, koji su dizali prašinu na terenu SC „Novak“, i posle kojih bi se do zidina Kalemegdana čulo ono Novakovo u naletu besa i frustracije izgovoreno „.... ti vetar“, opet su savršen vid pripreme za sve hirovitosti vremena u Parizu.
Da, Novak ne voli vetar kada igra, ali ko ga voli? Tako da, ako se i to ima u vidu, i to su čak bili dobri elementi pripreme za pariski slem.
Konačno, Novak je i sam priznao da je ovde došao po taj grumen energije, po taj plamičak nade koji je pod svojim krilima uneti kroz kapiju Rolan Garosa.
U toj trci za GOAT sa Rafom I Rodžerom, koja mu je, kako i sam kaže, sada glavna preokupacija, brejk u Parizu bio bi brejk nad brejkovima!
Da li je Beograd bio poslednja stanica ka tome i Novakova amajlija za Pariz, znaćemo kroz dve nedelje.
Ali da boljeg ispraćaja pod svodove pariskog koloseuma u vidu stadiona „Filip Šatrije", nije mogao da ima od ovog beogradskog, tu nema dileme.
Beograd, za sreću, u Parizu. Kada Novak bude igrao protiv Sandgrena i nadamo se do kraja turnira u Bulonjskoj šumi, neka u svojoj glavi čuje taj poklič iz Beograda.
Po titulu, dabome. Pa šta bude. Ni on, kao ni svi ostali koji staju Rafi na crtu tamo, nemaju šta da izgube.
Zoran Kecman
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
