Izvor: Politika, 05.Mar.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Čehova do rijalitija
Na samom početku školovanja, na Fakultetu dramskih umetnosti stavljeno im je do znanja da im diploma te škole ne garantuje sigurno zaposlenje
Pitanje o tome šta dramski pisci i spisateljice rade, kada im se komadi ne postavljaju u pozorištima, više je nego relevantno za trenutno stanje u kulturi. Kako ove godine nijedno pozorište nema sredstva za nove produkcije, vrlo je malo dramaturga koji sebi mogu da obezbede egzistenciju baveći se pozorištem, kaže mlada dramska autorka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Milena Minja Bogavac, odgovarajući na pitanje kako mladi umetnici koji su sa visokim ocenama stekli univerzitetsku diplomu obezbeđuju sredstva za egzistenciju.
– Ne znam kako se snalaze moje kolege, ali za sebe lično znam da ne bih mogla da radim u klasičnoj marketinškoj agenciji. Preterano sam cinična i antikapitalistički nastrojena da bih mogla da smišljam reklame za depilatore, automobile i stranke. Ipak, završavam brojne „kopirajterske” poslove za nekomercijalne stvari. Bavim se socijalnim kampanjama u čiju važnost i ideje verujem, a radim i čitav niz uredničkih, kolumnističkih i novinarskih poslova. Držim radionice, sarađujem sa nekoliko nevladinih organizacija, sa timovima saradnika pišem projekte, sa kojima učestvujemo na konkursima različitih fondacija – objašnjava Milena Bogavac i dodaje:
– Loša situacija u pozorištima me frustrira, ali to ponekad nije loše, jer u frustraciji pronalazim energiju za kontekstualne performanse, slem-poeziju i druge stvari kojima se bavim. One su besplatne, za njih nije potreban budžet već doza ludila i želje da se nešto kaže.
Dramaturg Jordan Cvetanović koji iza sebe ima više nagrađivanih komada, već godinama radi kao kopirajter. Piše reklame i od toga živi.
– To radim od 2003. godine. Od toga realno živim i primam platu, to što se bavim pozorištem i što ću se, nadam se baviti je mimo ovog posla, jer od te vrste pisanja ne mogu da živim niti mislim da može bilo ko, izuzev Biljane Srbljanović koja možda živi od svojih dramskih komada. I pisanje tekstova za reklame je u domenu moje profesije, ali me jednostavno ta vrsta posla ne ispunjava na onaj način na koji me ispunjava pozorište – kaže Cvetanović.
Veliki broj dramaturga, svake godine stekne fakultetsku diplomu, a naša zemlja, po rečima Jordana Cvetanovića, jednostavno nema toliku potrebu za tom vrstom profesije. Zato ti mladi intelektualci moraju nešto da rade da bi preživeli ukoliko nemaju bogate roditelje ili babu koji im je ostavila stan u centru grada.
Tanja Šljivar je trenutno u nešto boljoj poziciji, ali je i sama u izvesnoj meri pesimista kada je njena umetnička budućnost u pitanju.
– Trenutno živim od pisanja za pozorište, što podrazumeva novac od nagrada koje sam dobila – „Borislav Mihailović Mihiz”, „Slobodan Selenić” i priznanje za studenta generacije, kao i honorar od predstave „Pošto pašteta?”. Primam i stipendiju Fonda za mlade talente „Dositeja” i to mi je dovoljno za pristojan život. Ovo je samo dobar trenutak u mojoj karijeri, neizvesno je šta će da se dešava u perspektivi.– odgovara Tanja Šljivar.
Rediteljka Staša Koprivica navodi činjenicu da je studentima Fakulteta dramskih umetnosti na samom početku njihovog školovanja u toj instituciji jasno stavljeno do znanja da im diploma te škole ne garantuje nikakvo sigurno i stalno zaposlenje.
– U vreme kada sam ja bila pred diplomom 2006-2007. godine postojala je šansa za svakog mladog reditelja da sa dobrim i promišljenim projektom ode u bilo koje pozorište, i da će taj njegov predlog uprava pozorišta barem pošteno razmotriti – kaže Koprivica.
Danas, pet godina kasnije, napominje rediteljka, budžeti su svedeni na jedva postojeće brojke, pa reditelji koji nisu već godinama velika i priznata imena domaće scene, nemaju puno izbora. Prva opcija, kaže, jeste da ostave tekst sa eksplikacijom u pozorištu i nadaju se najboljem, što vrlo retko uspeva. Druga varijanta je da sami pokrenu neku vrstu minijaturne produkcije, sakupe ekipu i naprave predstavu, a onda od pozorišta zatraže da im tu predstavu udomi. Treća mogućnost je da počnu da traže poslove izvan svoje struke.
– Nažalost, od prve dve varijante, čak i kad uspeju, ne može normalno da se živi u finansijskom smislu. Tako sam počela da pišem i scenarije za televizijske serije, što je pristojno i redovno plaćen posao, ukoliko radite za pouzdane produkcijske kuće. To je jedan dosta krut okvir koji ne pruža mogućnosti za autorstvo, razvoj neke velike kreativnosti ili bilo kakvu slojevitost. Uprkos tome, niko od nas više nema luksuz da odbija poslove, pa se predano radi na svemu, takoreći od Čehova do rijalitija. Možda to nije loše za „čeličenje mladih snaga”, kako nam često iskusnije generacije predstavljaju situaciju, ali je pogubno za kulturni život jedne zemlje koja pokušava da bude deo Evrope i sveta – zaključuje Staša Koprivica.
(Sutra: Gazde traže komercijalne note)
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 06.03.2012.
Pogledaj vesti o: Nova godina
.jpg)
