Izvor: Politika, 27.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samoća upisana u genima
Ukoliko je tačno to što Roj Orbison peva, da samo usamljeni znaju kako se noćas osećate, potreban vam je lekar.
Svako se s vremena na vreme oseti napuštenim, ali kod pojedinih je to kudikamo gore – godinama pate od osamljenosti, uprkos prijateljima i porodici. Naučnici su znali da su takvi slabijeg zdravlja, okrivljujući kortizol, hormon koji usmerava (kontroliše) odbrambeni odziv tela na iscrpljujuće (stres) ili preteće (bolest) okolnosti zato što je izmeren u povišenim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << količinama kod ljudi koji su doživeli da su odbačeni.
Ali biološko ustrojstvo je ostalo nedokučeno, a jedno pitanje bez odgovora: ako upala pokreće većinu sa samoćom povezanih boljki, kako je kortizol – koji se dokazano odlikuje protivupalnim svojstvima – glavni krivac?
Najnovije istraživanje je obelodanilo da su samotnjaci podložniji obolevanju i upokojenju u mlađim godinama jer imaju propuste u odbrani organizma; drugim rečima, tako je zapisano u genima.
Molekularni biolog Stiv Kol, sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu (SAD), pratio je, sa saradnicima, 153 pedesetogodišnjaka i šezdesetogodišnjaka nadajući se da iščeprkati odgonetku. Sve ih je razvrstao prema tzv. lestvici samoće, vrsti propitivanja u kojem se osama iskazuje razvrstavanjem izjava kao što su "Sam sam na ovom svetu" i "Nemam nikoga na koga mogu da se oslonim", bez obzira na to koliko ljudi poznaju ili provode vreme s njima.
Skloniji umiranju
Posluživši se tzv. genskim čipom zavirili su u izdvojene odsečke DNK 14 dobrovoljaca koji su sebe opisali kao dugotrajno (hronično) usamljene: šestoro iz vrha usamljenosti (15 odsto) i osmoro sa dna (opet 15 posto) ove skale. Kod svih je uočeno da imaju drugačije nasledne (genetski) obrasce delanja koji su gotovo svi uključeni u imuni sistem.
Proučavanje nije obelodanilo šta čemu prethodi – usamljenost crtama ličnosti ili obratno.
U mnogim prethodnim proučavanjima velikog broja stanovništva ustanovljeno je da su pojedinci koji su izjavili da su osamljeni ili nedovoljno podržani u svojoj sredini skloniji ranijem umiranju, da su podložniji zarazama, da pate od visokog krvnog pritiska, nesanice i raka. Stoga su u opticaju bile dve naučne pretpostavke: jedna je naglašavala društvenu korist pomaganja u opipljivom smislu ("Bolestan sam i ljudi oko mene me vode kod lekara i nadziru da li uzimam lekove"), a druga je isticala da ima nečeg u osamljenosti i izdvojenosti, što menja nečije telo.
Odavno je poznato da podrška okoline, naročito prijatelja i porodice, blagotvorno deluje na fizičko stanje bolesnika. Iznenada je na površinu isplivalo, međutim, da biološki učinak društvene odvojenosti doseže do najdubljih unutrašnjih zbivanja u ljudskom organizmu – čak do uloge samih gena.
Šta je, međutim, obelodanilo najnovije istraživanje?
Profesor psihologije na čikaškom univerzitetu Džon Kakiopo godinama je izučavao učinak usamljenosti na ljudima koji su mu dozvolili da im duboko pronikne u živote i zdravlje, a sada se udružio sa Stivom Kolom da u stvarnosti proveri drugu pretpostavku.
Pogrešno prepisivanje
I jednima i drugima je izvađena krv i nadgledano je ponašanje gena u imunim ćelijama – belih krvnih zrnaca koja nas štite od uljeza kao što su virusi i bakterije. Od 22.000 proučenih i upoređenih gena, 209 je odudaralo jedino kod samotnjaka. To nije slučajna zbirka ili zbrka, to su najsumnjiviji u rečenoj zaveri, objašnjava Stiv Kol. Veliki postotak je, izgleda, upleten u ključni odbrambeni odgovor na oštećenje tkiva; ostali su učestvovali u stvaranju antitela – oznaka kojima telo obeležava mikrobe ili oštećene ćelije za uklanjanje.
Kod najusamljenijih odziv (reakcija) je zakazao: geni koji pokreću odbranu i upalu bili su prenaglašeni (ekspresija), geni koji upravljaju lučenjem antitela i antivirusne zaštite bili su stišani. Istraživači su, naime, otkrili da se prepisivanje (transkripcija) gena – prvi korak u stvaranju proteina – različito ispoljilo u ove dve grupe: 78 je bilo suviše naglašeno, a 131 previše utišan.
Izgledalo je da je gen za uključenje belih krvnih zrnaca (leukociti) kod izrazitih samotnjaka bio preudešen ili prepravljen. Zanimljivo je da nalaz ukazuje da su najosamljeniji najviše izloženi čestim upalama, praćenim srčanim i arterijskim oboljenjima, artritisom, Alchajmerovom i ostalim bolestima.
Hvaleći najnovije nalaze, neuropsiholog sa čikaškog univerziteta Rober Vilson, koji je pomogao da se uspostavi veza između osamljenosti i izlapelosti, smatra da se ispitivanje mora ponoviti na više učesnika, jer nije isterano na čistac šta je starije – samoća ili promena gena. A do takve spoznaje je dug put, iako nas ovo istraživanje približava cilju.
Stiv Kol se nada da će jednog dana lekari, koristeći pokazivače (markeri) koje je sa saradnicima uočio, lakše prepoznavati najugroženije i očuvati ih zdravim davanjem lekova protiv upale, kao što je aspirin. "Život im nećemo pretvoriti u veselu zabavu", zaključuje on, "ali ćemo ih spasti da ne završe u mrtvačkom kovčegu".
[objavljeno: ]
