Izvor: Politika, 17.Jun.2012, 02:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bosna u Siriji, Asad na Trebeviću
Zajednički imenitelj im je tenk T-72 iz sovjetskih vremena: Bosna pre dve decenije, Sirija danas.
Jedan zaustavljeni rat, evropska kriza na vratima NATO-a. Drugi rat u toku u strateški važnoj arapskoj državi čiji režim ima moćne prijatelje u Rusiji i Iranu dok pobunjenike slavi Zapad.
Poruka poređenja dva rata glasi: međunarodna zajednica je svojom neodlučnošću dopustila da u bosanskom ratu 1992–95. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << strada 100.000 ljudi, a tek kada je NATO poslao bombardere i vojsku, oružje na zemlji je umuklo,otvarajući put diplomatiji i Dejtonskom sporazumu.
Zašto ista ta međunarodna zajednica manje-više nemo posmatra kako se svakim novim masakrom, svakim novim sukobom između snaga režima Bašara el Asada i pobunjenika, saldo mrtvih uvećava da bi posle 15 meseci dostigao najmanje 14.000, pitaju se zagovornici doktrine „humanitarnog intervencionizma”?
Ima li međunarodna zajednica moralnu obavezu da interveniše, dilema je još od vremena kada je čuveni holandski pravnik Hugo Grocijus pisao o pravu – ne i obavezi – societas humana da intervenišu protiv tirana koji ugnjetavaju svoj narod.
Istorija je prepuna primera koji bi se danas podveli pod ovakve intervencije: Britanija, Francuska i Rusija u Grčkoj 1827–30, Francuska u Siriji 1860–61, Rusija u Bosni i Hercegovini i Bugarskoj 1877–78, SAD na Kubi 1898, Grčka, Bugarska i Srbija u Makedoniji 1903–08.i 1912–13.
Ove vrste intervencija nisu pominjane ni u vreme pravih humanitarnih katastrofa poput masakra 1,5 miliona Jermena u Turskoj 1915, smrti od gladi četiri miliona Ukrajinaca u SSSR-u 1930, japanskog masakra stotina hiljada Kineza 1931–45, nacističkog pogroma šest miliona Jevreja 1939–45.
Međunarodna zajednica nije se tada bavila mogućnošću humanitarne intervencije. Praksa je novijeg datuma. Kosovo 1999. vodi se kao prvi „humanitarni rat”.
Iako neautorizovano od strane UN, „pravo” (Zapada) na ove intervencije postaje norma međunarodnog ponašanja – uprkos dugojlistirezolucija Generalne skupštine UN koje to „pravo” odlučno poriču.
No, da se vratim na temu. Kada se Bosna stavlja u kontekst Sirije, onda je to najčešće zaključak da je međunarodna zajednica u Bosni kasnila sa intervencijom, omogućavajući Srebrenicu, i da takvu grešku ne sme da ponovi u Siriji posle maskara u Hami ili Huli.
Ima tu atmosfere deja vu, još više razlika, no iskustvo Bosne ipak može da ponudi neke instrukcije.
Rat u Bosni u biti se svodio na kontrolu teritorija. Etnička čišćenja bila su alatka prvobitnih planova o velikoj Srbiji i velikoj Hrvatskoj u kojima je muslimanima predodređena sudbina žrtve. Sukob u Siriji ima sasvim druge korene. Počeo je kao socijalni revolt protiv autoritarnog režima inspirisan revolucijama u Tunisu i Egiptu.
Jedna od ilustracija je neprekidna debata, na Zapadu:da li treba naoružavati dezertere koji su se pridružili Slobodnoj sirijskoj armiji. Diplomate okupljene u društvu Prijatelja Sirije ne usuđuju se da ideju javno podrže – računajući na žestoko protivljenje Asadovih prijatelja u Moskvi – ali biće da Saudijska Arabija i Katar već tajno šalju oružje. Što ne podseća samo na Bosnu već i na Libiju prošle godine.
SAD se zasad distanciraju od takve opcije, ali pritisak intervencionista je, kao i u Bosni, konstantan i snažan. Baraka Obamu stavljaju na metu tvrdeći da Sirija može da postane „Obamina Bosna” – što je referenca na usporeno reagovanje Bila Klintona na balkanski konflikt 1990-ih.
Šef britanske diplomatije jedan je od poslednjih koga tragična zbivanja na Levantu podsećaju na Bosnu. Na susedna sela koja međusobno ratuju i ubijaju se. Vilijam Hejg zato ne želi da isključi vojnu intervenciju u Siriji.
Čak je i Anđelina Džoli procenila da ima šta da savetuje. Ovog februara je u Sarajevu, na premijeri filma „U zemlji krvi i meda“, izjavila da film treba da posluži kao „poziv na buđenje” – za što bržu stranu intervenciju u Siriji.
Ako se nastavlja bosanskom analogijom, onda treba očekivati da će Amerikanci relativno brzo odustati od embarga na oružje. Optužba Hilari Klinton da Rusi šalju borbene helikoptere Asadovom režimu liči mi na pravljenje alibija.
Baš kao što me nedavni masakr u Huli neodoljivo podseća na sarajevsku pijacu Markale. Zar nije više nego nelogično – bez obzira na to što je to Bliski istok – da Asad pobije toliko žena i dece dok je pod lupom sveta, dok su posmatrači UN u Siriji? A zar nije interes pobunjenika da užasnu svet i primoraju ga da dopusti vojnu intervenciju?
Istovremeno, sirijski predsednik ponaša se poput srpskih snajperista s Trebevića. Ne samo da se oglušio o savete da na početku pobune brzo predstavi davno obećane reforme, već se isključivo oslanja na silu.
To što masakr u Homsu liči na Srebrenicu, isključivo je njegova odgovornost. Sirijski reis propustio je da nauči da je Srebrenica definitivno okrenula svet protiv bosanskih Srba, posebno u Vašingtonu.
Još jedan eho Bosne. Sirijski pobunjenici mogli bi da počnu da kontrolišu delove teritorije, da uspostave ono što se u Bosni nazivalo „zaštićena zona”. Njih su u Bosni kontrolisale UN – sve dok nisu zakazale u zaštiti Srebrenice i Žepe.
Sirijska dinamika na tu temu je drukčija. Takve zone bi kontrolisala Slobodna sirijska armija, organizujući alternativnu vlast i nadajući se da će „slobodna zona” jednog dana postati i Damask – bez Asada.
Takav razvoj situacije bio bi veoma rizičan po međunarodnu zajednicu. Morala bi jasno da se odredi prema pobunjenicima, kao svojevremeno u Bengaziju na početku libijske drame. To bi dodatno zaoštrilo odnose Vašingtona i Moskve koja je, poučena scenarijem obaranja Muamera Gadafija, odlučna da sačuva deo svog uticaja na Bliskom istoku i spreči da olako izgubi Siriju.
Još rizičniji bi bio u Siriji jer bi unutrašnji sukob borbe za teritoriju definitivno vodio ka bosanskoj metastazi: formiranju etničkih državica. U sirijskoj varijanti: države većinskih sunita i državice manjinskih šiita, Alavita. Što da ne i Kurda.
Ali, za razliku od Bosne koja je Dejtonskim mirom pretvorena u federaciju podeljenu duž etničkih linija, takav ishod bi za Siriju bio katastrofalan. Da bi imali svoju državicu uz obale Sredozemlja, Alaviti bi morali da je etnički očiste od sunita. Što samo znači produženi rat.
Raspad Sirije po etničkim, sektaškim šavovima predstavljao bio istovremeno crvenu krpu za njene susede. Turska, Irak i Iran suočili bi se sa nacionalnim aspiracijama Kurda. Suniti u Iraku poželeli bi da izađu iz države u kojoj sada dominiraju šiiti. Ko zna kakve bi bile posledice atomizacije Sirije po Liban i njegovih 17 etničkih i verskih grupa.
Pobornici „humanitarnog intervencionizma”, a ima ih dosta, uvereni su da Siriju treba bombardovati, kao NATO Bosnu, da se unutrašnji konflikt ne bio razlio po jednom od najzapaljivijih regiona sveta. Ako može Libija, može i Sirija.
Ne može. Rizik bi bio ogroman. Opasnost je već prisutna: dok Vašington, Moskva, Peking, evropske i bliskoistočne prestonice podržavaju mirovni plan Kofija Anana, sve je evidentnije da oni u međuvremenu zauzimaju strane.
Razmena međusobnih optužbi Amerike i Rusije, uz nasilje koje se nezadrživo uvećava, nagoveštavaju da sirijski konflikt sve više uvlači svet i region u konfrontaciju nesagledivih opasnosti.
Siriji je neophodan Dejton. Što pre. Perspektive mirovnjaka UN u Siriji zasad su slabašne jer i nema mira koji bi čuvali. Ali, 1992. ni u Bosni nije bilo mira koji bi se čuvao.
Boško Jakšić
objavljeno: 17.06.2012
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Libija, Hilari Klinton, Moamer Gadafi
