Izvor: BalkanRock.com, 19.Sep.2017, 18:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Erupcija melodije i energije stopljenih u jedno – Jinjer i Arch Enemy u Domu omladine Beograda
Nakon dugog, za mnoge napornog i nemilog leta kojem kao da se nije nazirao kraj, konačno je došlo do promene doba, a sa njim i nova sezona svirki i koncerata koja je započeta u velikom stilu – sa dve uzastopne noći ekstremnog zvuka koji se orio beogradskim Domom omladine i privukao stotine i stotine posetilaca, kako iz Srbije, tako i iz okolnih zemalja. 17. septembar i mala sala bili su rezervisani za brutal death metal veterane Immolation i death-black metalce Melechesh, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << su već ovde gostovali, a sinoćnje veče je bilo u znaku nečeg dosad neviđenog na ovim prostorima i za brojne fanove kraj visegodisnjeg cekanja njihovog dolaska – svedski melodic death giganti Arch Enemy napokon su ostavili svoj trag u našoj prestonici, sa podrškom od strane ukrajinskog metalcore sastava Jinjer.
Kako to uglavnom uvek biva kad su ovakve manifestacije u pitanju, par sati pre otvaranja ulaza u sve većem broju su krenuli da pristižu nestrpljivi i vidno uzbuđeni obožavatelji ovih grupa, a interesantna stvar je da se među njima našao značajan broj onih kojima su, zapravo, glavne zvezde bile Jinjer i samo zbog njih su potegli veliki put ko zna odakle sto im se, kako se vrlo lako i vrlo brzo dalo zaključiti, i te kako isplatilo. Bez kašnjenja, u 20:30h ukrajinska metalcore atrakcija je izašla na binu i bila veoma toplo dočekana od strane publike, što nije iznenađujuće budući na to da su im poznati još od pre (nastupali su u Nišu u maju prošle godine), a sinoć su ponovo pokazali svoj kvalitet i opravdali očekivanja.
Svoj performans su otpočeli udarnom numerom “Who Is Gonna Be The One?”, a potom su usledile ”Words Of Wisdom”, “Sit Stay Roll Over”, “I Speak Astronomy” itd. Najbolje reakcije prisutnih su dobili tokom izvođenja “Just Another” i unikatne “Pisces”, koju je Tatiana najavila kao trenutak da se smire strasti. Tatiana Shmailyuk se tokom skoro decenijske karijere benda nesumnjivo dokazala kao jedna od najenergičnijih frontmenki i, naravno, miljenica muške publike, što zbog svojih vokalnih sposobnosti, sto zbog same pojave koja prilično doprinosi tome da Jinjer vazi za pravu atrakciju. Svirku su zatvorili sa „Bad Water“, a publika se sa žalom oprostila od njih, verovatno se nadajući bar još jednoj pesmi. Poslednji put su viđeni pri izlasku iz Amerikane preko balkona, a na tom istom balkonu bili su viđeni i Michael Amott i Daniel Erlandsson, kako ozbiljnih lica posmatraju publiku i nastup svoje, uslovno rečeno, predgrupe.
Na sam pomen Arch Enemyja, većini će prve asocijacije biti karakterističan spoj jedinstvenih, zaraznih melodijskih linija i upečatljivog, režućeg growlovanja što je u vreme svoje ekspanzije, pre skoro dve decenije, predstavljalo nešto veoma osvežavajuće i svakako dobrodošlo u podžanrovski već prilično bogatom metal svetu. Iako su isprva gradili svoju karijeru kao klasičan death metal sastav, sa promenom vokala, odnosno dolaskom čuvene Angele Gossow, Šveđani su promenili svoju putanju, a to im je, vrlo brzo, donelo svetsku slavu koji su zadržali do današnjeg dana i postali etablirano i cenjeno ime koje sada važi za jedan od najuspešnijih aktova metal žanra uopšte. Sinoć, na listu nebrojenih posećenih gradova i uspešno održanih koncerata, uvrstili su i Beograd, a slobodno se može reći da je bilo krajnje vreme za to.
Najnovije čedo benda, dugoočekivani „Will To Power“, svetlost dana je ugledao 8. septembra, i odmah potom je započeta i turneja povodom njegove promocije. Drugi album sa Alissom White-Gluz na poziciji pevačice dočekan je većinski pozitivno, iako su neizbežni i brojni negativni komentari čija suština se svodi na Angelinu nezamenljivost i preteranu komercijalizaciju samog benda. Iako je to tema u koju ne treba isuviše zalaziti prilikom pisanja izveštaja, verovatno ne bi bilo zgoreg reći sledeće: da, Angela jeste nezamenljiva i to je neosporno, ali Alissina uloga i nije zamena već davanje ličnog pečata Arch Enemyju, pa kome se to dopada, a kome ne – zar je uopšte potrebno naglašavati koliko je to u domenu individualnog?!; da, bend postiže sve veći komercijalni uspeh, ali to ne ide nužno ruku pod ruku sa opadanjem kvaliteta i stvaranjem gore muzike – valjda je i (suptilno upakovana) evolucija zvuka jedan od suštinskih elemenata zglavnog izvođača? No, to je već debata za drugu priliku, a sada se fokus premešta na sam nastup koji i jeste centralna tačka ovog teksta.
Skoro prepuna Amerikana i vatreni obožavatelji gromko su dočekali svoje mezimce koji su sa stilom izašli na binu i razbili led sa novom numerom koja je prvobitno objavljena kao video singl, „The World Is Yours“. Ovacije i oduševljenje (većeg dela) publike su maltene u kontinuitetu, sa jednakim intenzitetom, bili prisutni tokom cele večeri, iako je to naravno doživelo vrhunac u, kako neretko biva, klasičnim momentima ogrtanja srpske zastave oko sebe, kao i hvaljenja fanova i njihovog prijema. Bez previše priče i tek ponekog najavljivanja, bend je strujao kroz setlistu prezentujući još par noviteta, među kojima je bila i „The Eagle Flies Alone“, a tokom njihovog izvođenja neminovno se zapazilo da je, iako su poznati tek od pre par nedelja, oni horski pevaju i da se jedva osetila razlika u doživljaju njih i starih, dobro poznatih hitova. Jedna za drugom nizale su se „Ravenous“, „Nemesis“, „My Apocalypse“, „We Will Rise“, „War Eternal“, „Stolen Life“, „As The Pages Burn“, „Avalanche“, „No Gods, No Masters“, i, iako je vidno akcenat više bio stavljen na poslednjih par albuma, nedostatak nekih bisera sa početka 2000-ih se donekle uspeo kompenzovati sa, pa, slobodno rečeno perfektnom izvedbom benda, mada nije da se od njih išta manje i očekivalo.
Opet, zvučanje grupe praktično identično kao sa snimka, koliko god isprva delovalo savršeno, profesionalno i nadasve precizno u crtu, u sebi sadrži i malu falinku, pošto se u live performansima ipak očekuje i neki, makar minimalan dodatak na sve ono što smo već naučili napamet slušajući svaku od tih pesama na repeat u nedogled – daleko od toga da je to narušilo sveopšti utisak koji je maksimalno pozitivan, samo se u par navrata ipak priželjkivalo „ono nešto maaaalo više“ (možda čak i malo prisniji odnos sa publikom?) što bi se ispostavilo kao finalni „začin“, no, budući da im je ovo ipak bilo prvo gostovanje, to je ipak stvar koja se vrlo lako da „oprostiti“ i staviti u stranu.
Pričati o muzičarskom kvalitetu svakog člana ponaosob bi bilo u potpunosti izlišno pošto je svako od njih u svoje ime praktično infiltrirao sinonim za kvalitet – bilo da pričamo o naširoko čuvenoj magiji koja proizlazi iz prstiju Jeff Loomisa kada se spoji sa svojom gitarom, bilo da se radi o kombinaciji toga sa genijalcem Michaelom Amottom i njegovim unikatnim melodijskim tvorevinama, filovanju to dvoje na besprekornu i davnih dana uigranu ritam sekciju Daniela Erlandssona i Sharleea D’Angela i, naravno, final touch u vidu Alissinog growlovanja koje ili volite ili mrzite, ali vam je u par navrata zbunjujuće i čak neverovatno da je takve zvuke uopšte moguće proizvesti – da, ovo zaista nije za svakog, ali ako ste se deklarisali kao ljubitelj navedenog, sinoć ste bili na pravom mestu, mestu gde se razbila ta nekad tako prokleta granica između vas, ekrana i njih posto su bili tu, upravo tu ispred vas, i radili šta? Da, baš ono sto rade najbolje – stvaraju muziku koja sebe polako, ali sigurno upisuje u istoriju.
Toplo se oprostivši sa publikom uz neizostavno fotografisanje, deljenje trzalica, rukovanje sa onima koji su se srčano borili za prve redove, bend je sišao sa bine i ostavio nas u nadi da će čim pre doći ponovo i, ko zna, možda Beograd postaviti i kao obaveznu destinaciju za sledeću turneju. Pet ljudi, pet jedinstvenih karaktera, pet muzičkih majstora, pet drugara koji neumorno žive svoj san u konstantnoj petoj brzini – idealna kombinacija koja je sinoć svojom nijansom metala obojila Dom Omladine i koja nosi već sad nezaboravno ime – Arch Enemy.
GALERIJA FOTOGRAFIJA
.jpg)
