Izvor: Blic, 05.Dec.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je ukrao loptu?
Gde je (sve) pogrešio Žoze Murinjo? Paradoksalno, nigde. On je otišao da izgubi utakmicu, a ne da je ne izgubi, kako bi se dalo pomisliti. Tačnije, odigrao je gambit: žrtvovao je Real višem cilju, Ligi šampiona i potajnoj nadi da će se Barselonina mašina negde pokvariti ili, bar, umoriti do proleća i „Bernabeua“.
Pre utakmice, pripremio je sebe i svoje na poraz onoliko koliko je to u Španiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uopšte moguće; izjava da bi Gvardioli trebalo dati ugovor na pedeset godina je preterana, ali ne i laskateljska, baš kao i budistički mir kojim je (is)pratio masakr na „Kamp nou", pa i relativizacija činjenice o porazu kroz, uostalom – sasvim tačnu misao, kako je reč o bodovima, a ne kraju kosmosa, sve to, dakle, jeste u funkciji amortizovanja monstruoznog ubistva Reala za Dan Republike.
Murinjo je otišao da izgubi sa dva nula, potajno sanjajući dva-jedan. Budući izrazito inteligentan, vrlo je dobro znao da Real nije Inter, da Španija nije Italija, da on nije Vinsente del Boske, da u timu nema „neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar", da nema plaćenog ubicu, da nema pravog nego lažnog Ronalda, da nema klupu, da nema ni Robena, ni Veslija Snajdera, nego samo Florentina Pereza nad sobom i Karvalja pod sobom, obojicu pod lošom karmom, baš kao i surovu istinu o tome kako je od Del Boskeovog vremena prošla skoro decenija u kojoj je Real pobeđivao samo kad je Barselona bivala u nekom obliku nesigurnosti.
Murinjo je, dakle, došao da rutinski izgubi.
A doživeo je težak klasični nokaut.
No, ne onaj od kojeg se ne ustaje, niti onaj koji, naprotiv, pokreće na dišpet, prkos, huju, bes. On i njegovi sledbenici u Realu, a tim je u takvom sastavu da, osim Kasiljesa, tamo više i nema starosedelaca, čuvara vatre, ikona i legendi, otrešće prašinu, doći k sebi i nastaviti da skupljaju bodove po Primeri, znajući da dva boda nisu ništa zbog čega bi se valjalo sekirati. Murinjo je, uostalom, sa ovih razloga, idealan trener za Italiju ili onakvo Ostrvo kakvo je sada; birokratski duh ne može postati umetničkim, a ambicija se ne može prometnuti u lepotu sama od sebe, snaga i moć su elementi igre, ne njen osnovni sastojak, a naročito ne njena svrha.
Jedina tačka u kojoj je murinjovština uzdrmana genocidnim dejstvom Gvardiolinog tima jeste pitanje sistema. Ubistvo Reala, naime, vršeno je planski i sistematski, sa punom svešću i pod jakom kontrolom. Gvardiola nije balkanski kasapin koji dejstvuje iz svih sredstava po svim ciljevima, s komandom „Raspameti!" pod brkovima, niti deli čokolade deci čije će očeve potom pobiti. Satiranje madriljerosa, zatiranje semena realov(s)ke arogancije, uništavanje poslednjih ostataka njihovog pobedničkog mentaliteta, Gvardiola je vršio kroz kibernetski precizno vođeni sistem; ali, za razliku od Murinjovog zatvorenog sistema, Gvardiolin (dakle, Mihelsov i Krojfov) jeste otvoren: on svakom igraču pronalazi mesto i funkciju, ali mu, u isti mah, omogućuje, permanentnu kreativnost u obliku neprestanog nuđenja različitih mogućnosti. Recimo, pritisak sa šest igrača na trideset metara od protivničkog gola. Protiv toga, Murinju bi bili potrebni Drogba, Eto ili, bar, Milito, ali i neki kvoterbek, Teri, recimo, ili Lampard, da pronađe snažnog centra sa tačdaun instinktom. Gvardiola je znao da Kristijano Ronaldo na poziciji u sredini jeste, s obzirom na talenat i brzinu, (pre)dobar za druge u Primeri, ali da, s obzirom na odsustvo Iguaina, kao i na Portugalčev psihološki profil oličen u samobitnoj isključivosti, njegovo dejstvo protiv Pujola i Pikea - pod uslovom da uopšte dobije loptu - ima biti ograničeno na najviše jedan gol. Recimo, onaj nesuđeni, iz prekida.
Ima onih koji misle da bi taj gol zaustavio masakr. Ne bi. Gvardiolin sistem, sazdan na ona tri sveta Krojfova pravila („ako mi imamo loptu, oni ne mogu dati gol", „ako krenem ranije, izgledaću brži", „fudbal je jednostavna igra, ali je najteže igrati jednostavan fudbal"), onda kada je potpuno uspešan, jeste flajš-mašina potpuo nehumana prema protivniku. Ako, na primer, ima - a ima, poniženja u Realovom porazu, onda se ono ne sastoji u pet primljenih golova ili poražavajućem odnosu poseda lopte, nego u stravičnoj slici koja obesmišljava svaku paru uloženu u madridski tim: lopta, naime, stalno ide onom igraču koji je u buketu, sastavljenom od najčešće trojice, a on je, potom, s jednim, najviše dva kontakta, izbacuje u prostor napred gde uvek ima nekoga slobodnog. Murinjove patrolne trojke (a trojka je, Žoze, šta?) oko Mesija ili Ćavija, tako, bivale su neprestano ponižavane činjenicom da je uvek bivalo dva slobodna igrača koja u savršenom tajmingu kreću napred, spremna da se ubace iza leđa poslednjeg zida odbrane. Poniženje, rekoh, nije u pet golova, nego u pet golova primljenih maltene iz peterca, kao da nije reč o istoj igri, kao da je Barsa igrala futsal, a Real hazenu.
I tako dalje: reč je masakru sistematskom lepotom, zločinu protiv madridske čovečnosti, konačnoj osveti za krađu Di Stefana i sve Frankove divlje godine. Nije, već odavno, lako biti navijač Reala, a ovo je najviši stadijum poniženja.
Pa, ipak, rekoh, za Murinja ovo nije ništa. Paradoksalno, on je u boljoj poziciji od Gvardiole. Posle ovoga, on ima gde. Gde god hoće, naime. A Pep – samo u penziju. Ili na klupu Španije.
Dan posle utakmice, Barsa nije imala trening. Odradili su ga noć ranije. Na prvom, pak, treningu posle crnog ponedeljka, u utorak ujutro, Serhio Ramos i Kasiljes još uvek su pokušavali odgovoriti na pitanje – gde je lopta?
Ne znamo, momci. Pitajte
Ćavija, najboljeg igrača na svetu. Ikada.
