Izvor: Sportski Žurnal, 02.Jan.2012, 16:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ivan Jovanović: Lopta draža od bilo koje igračke

U životu ništa se ne dešava slučajno. Tek, uglednom srpskom treneru Ivanu Jovanoviću dogodilo se da su otac Božidar i majka Danica porodično gnezdo svili tik pored pomoćnog terena fudbalskog stadiona u Loznici. Šta bi drugo, zabavljao se po ceo dan sa najdražom igračkom mnogih dečaka. Do besvesti loptu je šutirao najčešće u ogradu.

Jednog dana daska je popustila, a Ivan se vešto provukao po loptu ne razmišljajući da ulazi u carstvo koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << će mu doneti slavu Lige šampiona. Povratka nije bilo. Privlačnost zelenog pravougaonika, golovi veći od najveće lozničke kapije, žongliranje fudbalera... Dečak je stidljivo pratio šta rade stariji. Jedva čekao da završe i odu. Tada je počinjalo njegovih pet minuta. Ulazak u kuću podrazumevao je prepoznatljiv ritual. Crven u licu, zadihan i prašnjav, najpre je morao na umivanje. Potom je na scenu stupao otac Božidar:
– Sine, osveži se medom. Posle možeš opet za loptom – savetovao je poznati loznički pčelar.
Med i fudbal. Postali su neraskidiv pratioci u životu Ivana Jovanovića, dok se na Kipru sve nije pretvorilo u najlepšu fudbalsku medovinu...
FUDBAL POBEDIO STUDIJE I HARMONIKU
– Loptu sam voleo više od bilo koje igračke. Počeo sam da treniram u 12. godini kod Milenka Velimirovića, potom Dragana Vasiljevića – Ćeskina. Mile Milanović uvrstio me među prvotimce. Prve pripreme prošao sam u Kuparima. Celu noć nisam spavao, ne što se tada noću putovalo autobusom, već od uzbuđenja – sa zadovoljstvom se priseća.

Svakom sportisti seniorski debi ostaje za nezaborav.
– Bilo je to protiv Sinđelića u Beogradu (0:0). Pred utakmicu uđe naš čovek na protokolu Cole Radosavljević i u nedoumici pita Milanovića „ko je ovaj Jovanović broj 11, da nije neka greška”. Trener je otklonio dilemu „nije greška, biće on fudbalerčina”. Sinđelićevo igralište postalo mi je kasnije talično. Uvek sam tu dobro igrao.
Ivica (kako je ostao u sećanju Lozničanima) napredovao je strpljivo. Uz  fudbal nije zapostavio školu. Kao odličan učenik gimnazije Vuk Karadžić upisao je Saobraćajni fakultet.
– Na drugoj godini usledio je preokret, zbog fudbala kojem sam se maksimalno posvetio. Ma, bio sam talentovan za svašta. Pohađao sam i muzičku školu – smer harmonika. Izdržao sam godinu. Umesto vodeća harmonika izgleda da sam kao dečak više želeo da budem prva violina. Ha, ha, ha...
KAD SELJA JOVANOVIĆ ZAGRIZE
Na kraju jesenje sezone 1983. na Lagatoru je vrilo kao u loncu. Drugoligaš  Rad nameračio se da dovede Jovanovića po svaku cenu. Loznica na klimavim nogama. Preglasavanjem članova predsedništva, u januaru 1984. dobio je zeleno svetlo da ide.
– Za mene bila je to vrela zima. Bukvalno dva meseca trajala je neizvesnost. Milan Jovanović – Selja, tadašnji predsednik Rada, zagrizao. Branimir Kantar i Pera Pešić nisu izbijali iz naše kuće. I odem. Na žalost, Loznica je na proleće ispala posle 15 godina u Srpskoj ligi. Bilo mi je mnogo žao – govori popularni Ivica.

Usledilo je dokazivanje sa „građevinarima”. Toplo–hladno dok nije stekao poziciju startera. Naravno i na Banjici sve potkrepljeno očevim medom koji je stizao u prepoznatljivim teglicama.
– U početku sam igrao jer je trener Đorđe Gerum hteo da dođem. Na polusezoni ode, a dođe Marko Valok. Mene nema u timu. Ćutim i radim. Ubrzo stigne Žarko Nedeljković i ponovo sve dođe na staro. Te 1985. igrao sam veoma dobro.
Relativno brzo afirmisao se na drugoligaškoj sceni Jugoslavije. Stekao status olimpijskog reprezentativca.
– Pobedili smo 1986. na turneji u Singapuru i Indoneziji. Lepo iskustvo u svakom slučaju – ne bledi utisak na dres sa državnim grbom.

Tim sa Banjice plasirao se 1987. u Prvu ligu. Tad je bila aktuelna priča o interesovanju Crvene zvezde.
– Selja Jovanović zapalio me je da idem. Međutim, u leto 1987. crveno–beli angažuju Piksija Stojkovića, Prosinečkog, Punišića. Pomislio sam „gde je tu moje mesto”. Iskreno, možda sam se plašio konkurencije.
OPŠTA TUČA U JENI
Ostao je u Radu, koji je 1989. kao četvrtoplasirani u Prvoj ligi SFRJ izborio učešće u Intertoto kupu. Umesto afirmacije u Evropi usledio je neslavan kraj.
– Radača, Đoinčević, Janković, Banjalić, Ajder, Jevtović, Dostanić, Korak, Milinković, Grbović, Arsenijević, Ivanović – nabraja saigrače setno nastavljajući. – Mi prvi u grupi, a odlučujuću utakmicu sa Karl Cajsom u Jeni izgubimo 0:1. Sudija produžio meč dok nisu dali gol. I onda haos. Opšta tuča. Bilo je doživotnih suspenzija. Mene kao kapitena UEFA kazni dve godine zabrane igranja u Evropi, mada nisam bio učesnik, jer sam isključen deset minuta ranije!
Leta 1989. Jovanoviću sreća se osmehnula. Iraklis iz Soluna zagrizao kao nekada Selja Jovanović.
– Sve je bilo dogovoreno da pređem u Mec. Međutim, suspenzija je pokvarila transfer. Francuzi su odustali, Grci nisu. Zbog kazne propustio sam utakmice protiv Siona i Valensije. Mislio sam nikad više u Evropi – priča Ivan o jeseni 1989.

U Iraklisu je ostao deceniju, sedam godina bio kapiten. Stekao poštovanje i odomaćio se. A Ivica bez lozničkog meda nigde. Samo, umesto u teglama, za Grčku distribuiran je u kanti.
– Lepe godine proveo sam u Iraklisu. Imali smo ekipu koja je dugo trajala. I uvek u vrhu grčkog fudbala. Potom je došlo zasićenje igranja od preko dve decenije  i prekinuo sam 1999.
Kad je stavio tačku na igračku karijeru, duboko se zamislio.
– Bio sam dobar fudbaler, a nikakav trofej nisam osvojio. Zar je moguće, pitao sam se.
Shvatio je odavno da je fudbal njegov život. Završetak fakulteta nije bio rešenje. Ostao je trenerski poziv kao realnost. Počeo je da uči, rešen da nadoknadi nedostatak trofeja iz igračkih dana. Na klupi je debitovao u malom klubu Niki Volu 2001. Sledeće sezone Iraklis je spasao ispadanja.
– Veoma ozbiljno sam shvatio trenerski posao. Školovanje mi je dosta pomoglo u radu. Volim da čitam i stalno se usavršavam. Diplomu PRO licence stekao sam 2006, među prvih 15 trenera u Grčkoj.
NIJE CILJ SAMO STIĆI U LIGU ŠAMPIONA
I sledi selidba na Kipar u APOEL. Startovao je 2003. i proveo dve sezone. Tu se osladio prvim peharima.
– Tu je otvoren moj trofejni dosije na Kipru. I to sa jednim  klubom. Tri titule prvaka Kipra, jedan kup, četiri super kupa. I nije tako loše.

Ljubav je obnovljena 2008. Tada počinje „ono pravo”, uspesi kakav kiparski fudbal nije doživeo. APOEL je eliminisao Crvenu zvezdu u UEFA kupu (2008), potom Partizan u kvalifikacijama za Ligu šampiona (2009).
– Već te 2009. načinjen je krupan korak. Igrati u grupi sa Čelzijem, Portom i Atletikom doživljeni su ovde kao trofej. Bod je nedostajao da prođemo dalje. Posle istorijske Lige šampiona, ne osvojite domaće prvenstvo ili kup. To valja izdržati i pregrmeti. Međutim, mi smo nastavili kao da se ništa nije dogodilo. Strpljenje. To je recept.
Ipak, pre strpljenja postoji i nešto važno za uspeh?
– Selekcija igrača i modeliranje ekipe. Na prvom mestu je poverenje i dobra saradnja na relaciji uprava – trener. Uprava donosi odluke oko ugovora i transfera, ja se pitam za fudbal. Sve usklađujemo sa mogućnostima. Naš budžet od 8 miliona evra je skroman za rezultate u Ligi šampiona.

Korak po korak napredovao je klub iz Nikozije, da bi ove jeseni fudbalski eksplodirao, iznenadio Evropu plasmanom u osminu finala Lige šampiona, gde igra sa Lionom.
– Mnogima je cilj samo plasman u grupu Lige šampiona. Međutim, u mom klubu su ambiciozni, ne zadovoljavaju se samo igranjem protiv kvalitetnih rivala. I uspeli smo, zajedničkim snagama. Ma Liga šampiona je najbolja, fudbalski Holivud. Osećaj je fenomenalan, vrhunski. Uspesi u tom takmičenju su udvostručili godišnji budžet kluba – sa zadovoljstvom zaokružuje priču skromni trener čiji apetiti nisu još zadovoljeni.
LIČNA KARTA
Datum i mesto rođenja: 8. jul 1962. u Loznici
Igračka karijera: Loznica 1974–84, Rad 1984–89, Iraklis 1989–99.
Trenerska karijera: Niki Volu 2001/02, Iraklis 2002/03, Apoel 2003–05, Panahaiki 2006/07, Iraklis 2007, Apoel 2008–?
Trofeji: prvak Kipra 2004, 2009, 2011.
Kup Kipra: 2008
Super kup Kipra: 2004, 2008, 2009, 2011. 

Nastavak na Sportski Žurnal...