Izvor: Politika, 04.Maj.2013, 13:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li je Tito kriv?
Prema pobednicima se kroji istorija, ali kako da Bajern bude uzor kad njegov fudbaler ne preza od toga da faulira protivničkog igrača koji nema loptu? – Barselona jeste poražena, što ne znači da svoj način igre treba da sahrani
Na dve utakmice u polufinalu Lige šampiona Barselona, u čijoj su dubokoj senci bili svi klubovi na svetu, primila je od Bajerna sedam golova, a nije dala nijedan?! Neuspeh >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tima, godinama dizanog u nebesa, doživljen je kao njegova sahrana.
Pobednici pišu istoriju ili, tačnije, prema pobednicima se kroji istorija. Sada je sve u Bajernu genijalno, a u Barseloni, tako reći, ništa ne valja.
Mnogo je velikih timova imalo svoj Vaterlo
Sportski je da se priželjkuje kraj tima koji je vladao nadmoćnije nego možda iko na svetu. Čak i ako su u svoje najslavnije razdoblje Honved, Real ili Ajaks bili isto toliko iznad drugih, ipak je opšte mišljenje da je u sadašnje vreme teže da se ostvari takav podvig.
To, razume se, ne mora i da je tačno (verovatno i nije), ali kako se smenjuju generacije fudbalera tako se postavljaju pitanja da li bi Puškaš, Di Stefano i Krojf, a kod nas Mitić, Bobek i Džajić, na primer, u ovim uslovima postali to što su bili u svoje vreme.
Prilikom vrednovanja nekog tima mogu da se izdvoje tri skupa ocenjivača. Za jedne je zajedničko to što su njegovi navijači i što je veći neuspeh, to je i njihovo razočarenje veće. Drugi ne vole taj tim i s velikom zluradošću čekaju ovakav trenutak u kome je sada Barselona da seire. A onim trećim puki rezultat sve govori.
U sva tri slučaja zaključak je da je Barseloni i njenom načinu igre odzvonilo. Na žalost fudbala, a na još veću opštu žalost, takvo gledište se primenjuje i u neuporedivo važnijim životnim delatnostima.
Današnji ishod se doživljava kao kraj istorije, kao da će večito tako da ostane. Kao da, vratimo se fudbalu, nije bilo velikih timova koji su imali svoj Vaterlo.
Barselonin slučaj je poseban zato što ona ima jedinstven način igre. Ona igra mirno, od noge do noge, strpljivo drži loptu i vodi je od jedne do druge aut-linije, dok ne nađe u protivničkoj odbrani pukotinu.
Mnogo je onih kojima je takav stil dosadan. Nema okršaja od kojih pršti na sve strane, nema ni naizmeničnih juriša na jedan gol, pa na drugi, nema ni one neizvesnosti (bar do sada) ko će da pobedi...
Bajern je našao protivotrov. Njegovi fudbaleri sve rade u punom sprintu, pucaju, uklizavaju, centriraju...
Hajnkes, od koga je Bajern odavno digao ruke, sada je postao otkrovenje kao trener, iako se tim poslom bavi već decenijama.
Ali, kako ovaj Bajern, koji će, uzgred rečeno, da preuzme Gvardiola koji se kao trener proslavio baš vodeći Barselonu u njenom zenitu (ko zna, možda, je on i otkrio njena ranjiva mesta svom novom poslodavcu), da bude uzor?
Kako da se veliča tim čiji igrač napravi prekršaj nad protivnikom, koji nema loptu i time omogući svom saigraču da postigne gol? A od četiri Bajernova gola u Minhenu tri su takva da idu na dušu sudiji. Da se to prestigne u revanšu, makar on bio i kod kuće, pravo je čudo čak i protiv drugoligaša.
Da li je za Barselonin slom kriv njen trener Tito Vilanova? Možda bi Gvardiola, čiji je bio pomoćnik do prošle godine, postigao više?
To pitanje ostaće zauvek bez konačnog odgovora. Nema spora da uvek može bolje. Barselona već dugo igra ovako i njenu igru su protivnici do tančina proučili.
Fudbal može ponovo da bude igra
Dobro bi joj došli hitriji centarhalfovi, potreban joj je i Buskets, koji je zbog svoje visine bio od koristi svojim štoperima, ume da seče protivničke napade, a i da povede Barselonine. Nije joj na odmet ni da ima nekog skakača, pa da koristi i centaršuteve, jer ovako postiže golove tek kad ima nekoliko svojih igrača u protivničkom šesnaestercu.
Ipak, ono što je Barselonu izdvojilo od ostalih i što bi po sam fudbal bila neprocenjiva šteta, ako pod teretom ovog neuspeha u dvoboju s Bajernom napusti svoj stil igre, jeste to što su njeni igrači igrali, dodavali, driblali... Oni su pokazali da fudbal može ponovo da bude igra, a ne borba, da snaga klade valja, a um caruje, da veština može da bude jača od fizičke moći...
I takvi timovi se pamte. Za njima se žali kad ih vreme preseli u prošlost. Za razliku od Barselone, neki nikada nisu krunisani. Na primer, na svetskim prvenstvima Mađari 1954, Holanđani 1974, Brazilci 1982...
A bilo je i onih koji su imali sreću da su im tada i nikada više zvezde bile naklonjene. Nemci su 1954. postali svetski prvaci, Danci 1992. evropski, pa isto to Grci 2004...
Primera i za jedno i za drugo ima i među klupskim ekipama. Eto, prošle godine, Čelzi je u polufinalu, grčevito se braneći, izbacio Barselonu, a u finalu i Bajern, i to u Minhenu. Ali, ko da se ugleda na takvog evropskog prvaka? Evo, Barselona je ponovo igrala u finalu Lige šampiona, Bajern je ponovo ušao u finale, a Čelzi može da dođe do trofeja, ali u takmičenju niže vrednosti – Ligi Evrope.
Bajern zaslužuje pohvale što je izbacio Barselonu. Ali on ne unosi ništa novo u fudbal. Čak i da osvoji Ligu šampiona, više će da se pamti po tome da je sa 4:0 i 3:0 srušio mit o Barseloninoj nadmoći.
Barselona treba da nastavi da usavršava svoju igru. Kao što je nastavila posle poraza one Krojfove ekipe s 4:0 protiv Milana u finalu Lige šampiona 1994.
Ivan Cvetković
objavljeno: 04.05.2013
