Izvor: Politika, 03.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtvovanje za ljubav
Sa korejskim rediteljem o filmu "Vreme" sa čijom je svetskom premijerom počeo 41. Međunarodni festival u Karlovim Varima
KARLOVI VARI, 2.jula- Radoznalost je ono što uvek nagoni na ponovni susret sa južnokorejskim rediteljem Kim Ki - Dukom (1960), miljenikom evropske pa i naše publike. Sa počasnom, svetskom premijerom njegovog trinaestog filma (!) "Vreme" počeo je 41. Međunarodni festival u Karlovim Varima.
Ukoliko bi upoređivali "Vreme" sa kakvim predhodnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kim Ki-Dukovim filmom ( što je teško jer su tematski različiti), onda bi mogli da kažemo da je atmosfera ovog filma najpribližnija onoj koju smo videli u njegovom "The Isle", "Birdcage Inn" ili možda najviše onoj u filmu "Samarićanka". I u ovom filmu Kim Ki - Duk priča o mračnoj, često nasilnoj strani ljubavi i ljubavnih veza ukorenjenoj ne toliko u tradiciji koliko u bazičnoj različitosti i nerazumevanju između muškaraca i žena. Poigrava se pitanjem identiteta i istraživanjem sposobnosti na žrtvu da bi se ljubav zadržala.
U sinoćnom razgovoru sa ovim autorom (prevodioci su njegova stalna pratnja, a kačket na glavi nezaobilazni deo imidža) za "Politiku" smo zabeležili i sledeće:
Da bi zadržala pažnju svog mladića devojka u filmu "Vreme" podvrgava se komplikovanoj plastičnoj operaciji. Zar je sve to neophodno da bi se zadržala ljubav?
– Junakinja mog filma u očaju je mislila da je to jedino ispravno, ali je tako samo proizvela nesreću. Inspiraciju za ovakav film pronašao sam u ljudskoj želji za promenom ali i u činjenici da se i u Koreji sve više takva želja rešava plastičnim operacijama. To je postalo način bekstva od dosade i svakodnevnog ponavljanja života i životnih rutina. No, na takav način se ne može ni graditi ni zadržati ljubav.
Ljubav u Vašim filmovima je najčešće tragična?
– Ne smatram to tragedijom, niti svoje junake smatram tragičnim. Jednostavno, verujem da i ljudi poput životinja žive instinktivno. Životi i životne vrednosti zavise od interpretacije. U svakom odnosu jasno je da postoji jedan koji više voli i jedan kojem lakše i brže postaje dosadno. Nije bitno da li je osoba muškarac ili žena. Od lične interpretacije zavisi da li će to biti shvaćeno tragično ili kao deo realnosti.
Vaše filmove je lako voleti jer su razumljivi možda i zato što u njima gotovo da nema dijaloga. "Vreme" je pravi izuzetak?
– Mojim filmovima nije potrebno puno priče jer moji junaci ne veruju previše verbalnoj komunikaciji. Često je važnija komunikacija pogleda i srca, kretnji i dodira, nego prazne ili lažljive reči. Postoji izreka : "Što duže živiš, manje veruješ u izgovorene reči" i ja se toga pridržavam. U filmu "Vreme" dijalog je u funkciji povremenih dodatnih objašnjenja unutrašnjih lomova junaka, onih o kojima je inače teško pričati naglas. Smatram da su smeh i suze najbolji dijalozi koji ne zahtevaju nikakvo objašnjenje.
Kako objašnjavate činjenicu popularnosti i voljenosti Vaših filmova širom sveta pa i u mojoj zemlji?
– Njih vole oni gledaoci koji umeju da se izmeste iz realnosti. Kao moji junaci koji pronalaze ličnu sreću kroz fantaziju braneći se bola svakodnevnog života.
U Vašim filmovima suočavaju se sa okrutnošću i brutalnošću, moguće i sa Vašim pesimizmom?
– Nisam pesimista! Samo, ne osećam sigurnost kada razmišljam o budućnosti društva. Zato što jedemo meso iz džinovskih životinjskih kaveza i povrće uzgojeno ispod plastičnih nastrešnica i sve to je "natoljeno" antibioticima i odraslo pod teškim stresom. A ljudi se time hrane. Kako je krenulo, možda će se i ljudski rod jednog dana probuditi u džinovskom "kavezu za ptice", nemoćan da se bilo čemu više odupre. Možete li uz ovakvu projekciju da osetite sigurnost u budućnost društva?
Dubravka Lakić
[objavljeno: 03.07.2006.]
