Izvor: Blic, 23.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živi život Tola Manojlović
Živi život Tola Manojlović
Jaoooj, kad bih mogao da dohvatim onaj visoki plavi balon, što je kao lubenica. Joooj, kakav je onaj visoki plavi balon sa žutom uzicom, kao sunce... Jaoooj, kad bih mogao da ga dohvatim ja...
Punih trideset i pet godina Petar Kralj igra monodramu 'Živeo život Tola Manojlović', punih 35 godina njegov Tola čezne za tim plavim balonom i sve ove godine Kralj, na radost gotovo 200.000 pozorišnih gledalaca koliko ih je do sada videlo ovu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predstavu, uporno 'boluje' sve boleštine ovog čudnog kamenoresca i seljaka iz sela Nemenikuća, koga 'bole i kapa i odelo i sve ga bole.'
Kad je počeo da igra Tolu, Petar Kralj je imao dvadeset godina manje od svog junaka, a sada ima koju godinu više...
- Sad sam ga pretrčao. Kad je Moma Dimić napisao tekst, pravi Tola Manojlović je imao 57 godina, a ja sad imam skoro šezdeset dve. Tad sam ga igrao kao mlad čovek ili glumac, ne znam koja je od te dve reči teža. Igrao sam čoveka kog sam jednim delom i zamišljao. On nema nekog pravog sukoba ni sa čim osim sa onim što mu se kao slučajno dešava, sa tim nekim boleštinama koje ga spopadaju, ali on uza sve to vodi jedan veseo život - kaže Kralj.
Iako se toliko saživeo sa predstavom i napravio je toliko slojevitom da ni najoštrije oko pozorišnog gledaoca, pa ni kritičara ne može sa sigurnošću otkriti šta je to glumac izostavio, a šta novo dodao to veče, Kralj tvrdi da Tolu nikad do kraja nije odigrao.- Svaki put otkrijem ponešto što sam pretrčao ili, pak, nisam dovoljno razumeo, tako da mi je svaka predstava novo dešavanje u smislu tumačenja tog lika, tog života, načina mišljenja i pristupa životu. Mislim da je to jedan od razloga što ta predstava toliko dugo traje. Tola se samo pomalo čudi, ali retko se ljuti. On se naljuti samo na onog nesrećnog doktora koji ga pita šta ga boli, a njega 'sve bole'. Sa jednim takvim likom čovek se poistoveti - kaže Kralj.
Kralj je svog junaka i lično upoznao. Kad je bilo premijerno izvođenje predstave, Tola je ležao u beogradskom Institutu za tuberkulozu i Moma Dimić ga je na svoju odgovornost izveo da bude na premijeri. A premijera je bila neki čudan hepening.
- Igrao sam je u starom 'Ateljeu', na maloj sceni u jednom foajeu... Bilo je tesno, ljudi su ustajali da bolje vide, a Tola je sedeo sa strane i kad je bilo smešno smejao se, kad bi bilo tužno plakao je. Posle mi je rekao da je bolje kod mene nego kod Mome u knjizi. Jer Moma je pisao po temama, opklade, bolesti, ranjavanja... Kad se ja u predstavi obraćam piscu i kažem da bi mu bilo bolje da zalepi one dve stranice, to je njegovo, Tolino. Tog dana kad je Tola umro, ja sam imao predstavu i nisam mogao da odem na sahranu u Nemenikuće, ali bio sam tamo kasnije, dva puta. Na njegovom spomeniku su zajedno on i njegova žena Nevena, a Tola je naslikan sa šeširom i sa cigaretom u uglu usana.
I nije samo živeo život Tola Manojlović. On ga živi i dalje, zahvaljujući velikom glumcu i svaka generacija nađe nešto za sebe u 'besmrtniku' iz Nemenikuća.
- Ja večito sumnjam i nikad nisam siguran unapred kako će sve biti prihvaćeno. Uglavnom, dolazi mladi svet i oni to otprate. Ne mogu ja da objasnim šta ta predstava ima totalno ljudsko i šta ima tu slojevito i prepoznatljivo za svakoga, ali je neki jak razlog drži. Igrao sam je nedavno u Kragujevcu, ljudima koji su došli nepripremljeni šta će gledati i bili su oduševljeni. Ima tu neka vedrine koja pleni... Igraću ga dok sam živ - zaključuje Petar Kralj. R. Pivljanin
