Izvor: Politika, 23.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tržište u sivoj zoni
Pitanje koje najviše interesuje javnost jeste kako se formira cena umetničkog dela
Povodom nedavno otvorene izložbe otkupljenih dela likovne i primenjene umetnosti, o kojima je odlučivala stručna komisija Sekretarijata za kulturu Skupštine grada Beograda, u „Magacinu” u Ulici Kraljevića Marka organizovana je tribina na kojoj je bilo reči o pravilima otkupa i formiranju cena umetničkih dela. Povod za ovaj skup bile su reakcije koje su se sporadično pojavljivale >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u javnosti, uobičajene u ovakvim prilikama, svedene na pitanja o visini cena pojedinih dela i relevantnosti određenih autora.
Iako se očekivalo da će se na preksinoćnoj tribini podići prašina s obzirom na to da su u publici sedeli i umetnici čija dela nisu otkupljena, članovi otkupne komisije (istoričari umetnosti Vesna Lakićević-Pavićević, Danijela Purešević, Marina Martić, Saša Janjić i Nikola Šuica), kao i umetnici Mrđan Bajić i Uroš Đurić, svojim objašnjenjima i argumentima održali su ovaj skup u relativno mirnom tonu.
Otkup umetničkih dela Sekretarijata za kulturu obnovljen je 2003. godine sa namerom da se popune zbirke muzejskih ustanova, kulturnih institucija kao i da se stimuliše rad umetnika. Ove godine, otkup je rađen prema organizovanom konkursu i prema obrazloženim zahtevima Muzeja savremene umetnosti, Muzeja grada Beograda i Muzeja primenjene umetnosti. Na konkurs se prijavio 251 umetnik sa 732 umetnička dela. Svaki umetnik imao je pravo da prijavi najviše tri rada. Otkupljeno je 83 dela 55 umetnika. Ukupan fond iznosio je oko 15 miliona i 200 dinara a, kao što smo nezvanično čuli, dobijeno je još dva miliona koja nisu potrošena.
Pitanje koje najviše interesuje javnost jeste kako se formira cena umetničkog dela. Za umetnike koji imaju svoje galeriste to je najlakše. Poznato je, manje ili više, da je određeni broj naših umetnika napravio proboj na međunarodnoj sceni gde su zakoni tržišta sasvim jasno definisani. Među njima su, na primer, Mrđan Bajić i Uroš Đurić. „Jugomuzej” Mrđana Bajića otkupljen je za oko 12.000 evra bruto, ali to nije ni najviša ni najniža cena koju je ovaj umetnik postigao na tržištu, kako je sam potvrdio.
Uroš Đurić kaže da je 1991. godine na Oktobarskom salonu otkupljen njegov rad za tadašnjih 1000 nemačkih maraka, a njegov honorar za snimanje filma „Mi nismo anđeli” iznosio je 1200 maraka. Đurić kaže da je devedesete preživeo zahvaljujući ovom otkupu.
Umetnici su, u slučaju otkupa Skupštine grada, sami predlagali cene a komisija ih je snižavala. Bilo je i previše skromnih kao što je, na primer, umetnik Vladan Radovanović kome je komisija čak sugerisala da povisi cene svojih radova. Bilo je i neskromnih, čije ponude nisu ni uzimane u obzir.
Komisija je prilikom otkupa vodila računa o biografiji umetnika, njegovim pozicijama na domaćoj i međunarodnoj sceni, kao i o potrebama muzeja za određenim delom. Možda će čuđenje izazvati činjenica da nisu otkupljena ponuđena dela Koste Hakmana ili Stojana Ćelića, ali komisija je procenila da to nisu dovoljno reprezentativna dela ovih umetnika ili da tehnika koja je ponuđena nije odgovarala potrebama onog koji otkupljuje. Na primer, ponuđen je crtež, a potrebno je ulje na platnu! Komisija nije saopštila imena drugih umetnika koji nisu otkupljeni, na čemu su novinari insistirali.
Problem ove sredine je što ne postoji tržište za savremenu umetnost. Na skupu se čulo da u Beogradu postoje samo dve ozbiljne privatne galerije, „Haos” i „Zvono”, i da je tek nedavni proboj na međunarodno tržište putem sajmova umetnosti omogućio da se jasnije definišu cene dela domaćih savremenih autora. „Dok ne budemo imali relevantne galerije i ozbiljan galerijski sistem, mi ćemo imati problem sa vrednovanjem umetničkog dela”, rekla je Marina Martić, kustos Muzeja savremene umetnosti, navodeći da su otkupi prethodnih decenija puni propusta budući da MSU nema nijedno važnije delo proslavljene Marine Abramović!
Suština je u tome da Srbija tek uči zakone tržišta koje je, kako se čulo na tribini, trenutno u sivoj zoni. Nije cilj da neko delo ima apstraktnu vrednost, što znači da ima neku cenu a da nema ko da ga kupi. Zato su institucije jedini ozbiljan kupac. Cilj otkupa gradske komisije nije merkantilnog karaktera. Nije cilj da se otkupi što više radova po nižoj ceni, nego i da se otkupom podstaknu i stimulišu mlađi umetnici koji za sada grabe pozicije i na međunarodnom planu. Ne treba mešati lončiće sa prometom na tržištu dela s početka 20. veka – Šumanović, Bjelić... To je druga priča uigranih kolekcionara, a cifre dostižu i do milion evra!
Činjenica je da se u svakom otkupu, pa i u ovom, „provuku” neka manje reprezentativna dela umetnika čiji rejting nije sporan, ali, kao što je rekao Mrđan Bajić, cena najskupljeg dela na ovom otkupu je u visini dve mesečne plate urednika u državnoj televiziji!
M. Đorđević
[objavljeno: 24/01/2008]
