Izvor: TvojPortal.com, 05.Jun.2011, 12:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teatar je hrabriji od politike
Izvor : Dnevnik.rs Njegov film "Turneja" usijao je problem piraterije u Srbiji. Smatra da srpski gledalac nije prinuđen da zbog manjka para kupuje piratske diskove, svega 50 dinara jeftinije od originala.
“Postoji ubeđenje, u zemlji koja je dugo bila izopštena, da ništa ne moramo plaćati i pridržavati se zakona. Psihološki aspekt je jako važan, da vi ne kupujete nešto što je kradena roba. To je pitanje odgovornosti, vi morate to znati” kaže nam poznati režiser >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << Goran Marković, “skeptik ali ne i optimist”, dodajući da nije čovek koji bi mogao da definiše najveći društveni problem u Srbiji, mada manjak odgovornosti svakako jeste jedan od njih. Naš razgovor obeleželilo je upravo završeno “Sterijino pozorje”, u kome je bio predsednik žirija.
- Za mene je ova godina prilično iznenađenje. Pojavila se jedna vrsta angažovanog, dokumentarističkog pozorišta koje uključuje lične iskaze, uglavnom glumaca. Počeo je da se upotrebljava njihov privatan život na sceni, u smislu jednog suočavanja sa ovim trenutkom, koji je apsolutno neophodan. Pozorište je preuzelo ulogu organizatora suočavanja s proteklim događajima i to je vrlo značajno. S druge strane, pozorišna etika i estetika su u drugom planu. Teatar je na sebe preuzeo ulogu moralnog katalizatora i razvija pitanja našeg opstanka – kaže Marković za nedeljni “Dnevnik”.
Da li se teatar moralno nametnuo, ili mu je ta uloga (pre)data?
- Uzeo je tu ulogu, niko mu nije dao i to je dokaz vitalnosti i večnosti teatra – mi možemo u ovoj kafani imati pozorište, tako što ću da stanem preko puta vas, vi se zavalite i ja ću da odigram komad. Jednostavnost, odsustvo stvari sa strane, važan je sam čin.
Opet ta odgovornost...
- Pozorište se osetilo pozvanim, kada nema društvene i političke hrabrosti za suočavanjem sa istinima. To je značajno, i kao žiri smo nagradili jednu takvu predstavu, “Kukavičluk”, koja možda nije savršena formalno i estetski, ali sa stanovišta nove uloge pozorišta – veoma reprezentativna.
Čemu da se nadamo kada je zakon o kinematografiji u pitanju?
- Proveo sam dosta vremena da ga s nekom grupom ljudi proguram i izgubio sam nadu. Mislim da ovo društvo nije zainteresovano za ovaj zakon, a on je vrlo bitan. Sve civilizovane zemlje koje smatraju da kinematografija predstavlja kulturu i da je važna – donose takav zakon. Mi smo sve uradili što smo mogli, ne postoji nada da će se političari smilovati da to odobre i svestan sam da establišment ove države smatra da je kinematografija nepotrebna. Mislim da greše, jer nemamo mnogo dobrih stvari u zemlji, a ona predstavlja naš jezik i kulturu u svetu. Srpski napolju samo na filmu možete čuti i to je jako bitno. Političari su do te mere uskogrudi, nekompetentni, nezainteresovani za vrednosti svog naroda.
Rekli ste da neko koči taj zakon?
- Razni ljudi, njihovi mehanizmi su meni nedokučivi. Napravili smo nacrt zakona, koji je preslikan iz zemalja poput Francuske, Češke, Hrvatske koja ima dobar zakon, i onda su se počele da dolaze gomile primedbi, pitanja, od raznih ministarstva, privrede, finansija, i kada ih saberete, vidite da je to opstrukcija i zamajavanje. Ne znam zašto, to nisu velike pare, već civilizacijska organizovanost, da društvo organizuje jednu bitnu delatnost na nov način. A, možda ih prosto mrzi da to urade.
Mi nemamo ni kulturnu politiku?
- Nema koncepta kulture. Poslednjih dvadesetak godina su se izmenjali ministri različitih pogleda, nema koncepta koji bi ih objedinjio. Ovde svako ko dođe ima suprotno mišljenje i to je obeshrabrujuće. Ne radi se o ministrima, oni su samo istureni vojnici, već o ljudima koji su stvarna vlast, njih to ne interesuje.
Mi ne možemo da se složimo ni oko čega, a kamoli kulture?
- To je odlika dezorganizovanih naroda, a da li je organizacija naroda njegov civilizacijski stepenik ili nije, mi možemo da slutimo.
Bili ste savetnik ministra kulture?
- Nisam već nekoliko meseci. Bradić, moj prijatelj i producent mojih predstava, zvao me je da pomognem. Kada je prestao da bude ministar nisam imao razloga time da se bavim. Došao je novi ministar, ni ministarstvo se više ne zove kako se zvalo, tako da je to sad totalnuo drugačija organizacija.
Pominjali ste subvencionisanje bioskopa?
- Taj nacrt zakona predviđa regeneraciju bioskopske mreže i pomoć onima koji prikazuje evropske i domaće filmove. Multipleksi i holivudski blokbasteri – nemam ništa protiv, i oni treba da cvetaju jer ne koštaju državu ništa, ali bi država morala da nam obezbedi alternativu. To nisu velike pare, a zakon je predviđao kinofiksaciju, uvođenje digitalnih bioskopa. Kultura je bitna stvar, menja obrazovni nivo ljudi, da bi kasnije neki drugi ljudi počeli da proizvode stvari koje vrede. Pitanje je da li političare uopšte zanima sudbina njihovog naroda. Mislim da ih prevashodno interesuje politička moć, vlast, pa i lična korist, a narod je na četvrtom, petom mestu.
I paori sada traže subvencije, ali para nema...
- Ne vidim vezu, to je samo zrno u njihovoj žetvi.
Vaši filmovi imaju prepoznatljiv šarm, jako su prisni...
- Nisam svestan toga, zamislite da mi je ambicija da budem šarmantan – to bi bili besmisleno. Možda to postižem tako što izjednačujem lično viđenje stvari s poslom kojim se bavim. Privatno, imam mehanizam kojim teške, dramatične stvari, pretvaram u humor. Uvek se našalim sa stvarima koje me pritiskaju, moguće da sam to prebacio u moje filmove, koji su simbioza komedije i tragedije, odnosno, variraju između toga, i ta “neozbiljnost” iz života prelazi u filmove i rasterećuje stvari.
Nakon dve decenije nemira umetnost je ta koja nas suočava s istinom?
- Naravno, uvek je tako i uvek mora da postoji istorijska distanca. Kada se stvari dešavaju, umetnost nema šta da traži, na sceni su politika, strah i nasilje, a kada se stvari slegnu, ljudi osećaju potrebu za razjašnjenjem. Pozorište naziva stvari pravim imenima i to je bitno zbog moralnog stanovišta, a drugo – jer to ljude interesuje. Suviše nam se veliki lom desio da bi to moglo ranije. Autori ne mogu da se orijentišu, a od vas se očekuje fidbek šta ste doživeli.
Otkud potreba da snimite “Kordon”, drugu stranu medalje?
- Učestvovao sam u tim protestima i to je bila poslednja šansa kada je Milošević mogao da padne, pa da nebude rata. Zanimala me je analiza apsolutnih negativaca i njihovog okruženja. Ne postoje nasilnici koji i sami nisu trpeli nasilje. Mene je interesovalo da pokažem put na kom čovek, sa svojim problemima i užasima, postaje onaj koji zlostavlja druge. Proveo sam nekoliko meseci s ove strane, mrzeo ih iz dna duše, a onda se desilo da sam kroz film prešao na drugu stranu i nisam više moga da ih mrzim – svoje junake! Nisam ih odobravao, već razumeo.
Da li je spoznaja druge strane neophodna za katarzu?
- Jeste. Podela na “mi dobri” a “oni loši” je veliko zlo. Drugo, u tim velikim lomovima nasilje se generiše samo po sebi i ljudi nisu krivi lično, nego upadaju u zamke. Od nekih se prave monstrumi, a od nekih i žrtve, iako su u istom stroju. Interesuje me fenomen revolta...
Revolta danas?
- Dok god postoji to je zdrava situacija. Revoltirani veruju u svoja prava, pobunu i imaju pravo. To su zdrave stvari i koliko vidim vlast je dovoljno inteligentna da to ne guši, da bije očajne ljude.
Hoćemo li gledati film “Nacionalna klasa - drugi deo”?
- Nikada. Zaboravite.
Razlog?
- Ne želim da nešto što ima svoju istoriju i vrednost bude upropašteno za par hiljada evra. Sigurno bi nastavak bio loš.
Bojite se da ne prođe kao Dragojevićevi “Anđeli”?
- Prvi film je njegov diplomski, bio sam mu mentor, dobio je deset kod mene. Dozvolio je da se proda na najniže grane.
“Dnevnikov” kritičar Vladimir Crnjnski napisao je da je prvi deo uradio kao režiser, a drugi kao producent...
- Nemam pojma, nisam ga ni gledao.
Igor Mihaljević
Duhovna nota
Prethodni gost "intervjua nedelje" muzikolog Dušan Mihalek pitao je “na neviđeno” Gorana Markovića koja je uloga i značaj muzike u njegovom životu?
- Što sam stariji muzika mi znači sve više. Ne mogu to da objasnim. Ranije sam radio i slušao je uzgred, a danas je sve više koristim za ulazak u meditaciju, smirenje, refleksije, pomaže mi da sredim misli i balansiram osećanja. Ona je fina, prirodna sredina za nešto što bi bio duhovni život.
pozorišteGoran Marković
