Izvor: Blic, 28.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spontani susret sa realnim
Spontani susret sa realnim
Za fotografa se dugo mislilo da je dovoljno da ima samo oštro oko. Danas je fotograf i pesnik i dokumentarista ili pak posve samostalan umetnik. Jer niko ne pravi istu sliku iste stvari, niti stvarnost vidi istim očima. Živeći i radeći već deceniju u Parizu, fotografu Vladimiru Markoviću kamera je vremenom postala oruđe pomoću kojeg daje razlog svemu oko sebe, po receptu čuvenog Andrea Kertesa.
Vladimir Marković (45) je studirao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na Praškoj akademiji kod slavnog Jana Šmoka. U dinamičnoj atmosferi studentskog života upoznaje svoju buduću suprugu koja je iz Pariza došla u Prag da studira lutkarstvo… Za sobom ima brojne izložbe i projekte realizovane za muzeje u Parizu i gradove širom Francuske, kao i u Češkoj, Slovačkoj, Grčkoj… A pred sobom - ovog leta, mini retrospektivu u Galeriji 'Stjepan Mitrov Ljubiša' u Budvi.
- Moja prva serija fotografija podstaknuta je raščerupanim i raspadnutim lutkama na buvljim pijacama koje su za mene imale simbolično značenje napuštenosti. Kroz njih sam video našu, jugoslovensku realnost i zato one nose izrazit psihološki naboj. Godine rata koje sam gledao sa strane mene su emotivno potresale, a likovno podsticale. Sve proteklo vreme manipulacije našim životima, video sam kao manipulaciju lutkama.
Vaša sledeća serija fotografija lutaka je posve drugačija...
- Muzej Primenjenih umetnosti u Luvru me je angažovao da fotografišem lutke iz njihove zbirke. Bile su nove, u celofanima. Njihovu nevinost i beživotnost animirao sam pozadinom koju sam slikao u Jugoslaviji posle bombardovanja. Sve su smeštene u naš milje. Na fotografijama se vidi i porušeni novosadski most, i bolnica 'Dragiša Mišović'…
Kakve su bile reakcije Francuza na izložbi na kojoj ste ih predstavili u Muzeju 'Ar deko'?
- U prvi mah zasmetao im je previše razoreni ambijent, ali su ipak prihvatili njihovu poetičnost. Na kraju, dopala im se njihova osetljiva opcija.
Da li sebe, ipak, smatrate 'life' fotografom?
- Svaki fotograf neminovno mora da reaguje na stvarnost. Kao što Suzan Zontag kaže: 'Fotografija je produžena ruka svesti'. Pridržavam se svih načela dokumentarne fotografije. Ne intervenišem mnogo, kao dosledni konceptualisti, da bih postigao spontani susret sa stvarnošću.
Rastali ste se prvo sa Beogradom, a zatim i sa Pragom. Šta vas je privuklo Parizu?
- Nisam se nikad rastao od Beograda. Prvu izložbu sam imao u Studentskom kulturnom centru, 1991. Na žalost, taj kontakt nije mogao da bude češći, zbog okolnosti naših života. Ne mogu se ta osećanja vezanosti za svoj grad tek tako izbaciti iz uma. Ona se nose svuda sa sobom, ma gde da se umetnik nađe.
I šta nosi život u fotografa u Parizu?
- To je kompleksna profesija. Gotovo da se više ne mogu porediti modni fotografi sa reporterima ili dokumentaristima. Sticajem prilika, ja sam samostalan fotograf, što je za Pariz velika privilegija. U početku sam mislio da će mi složeni program Praške akademije koji podrazumeva rad i na arhitekturi i na portretu i na aktu i na reportaži, omogućiti povoljniju poziciju, ali vrlo brzo sam shvatio da Pariz traži specijalizovanog fotografa. Kad neko dođe i kaže da ume sve to da uradi, gledaju ga s nevericom, kao svaštara ili amatera. Morao sam da promenim taktiku, što ne znači da nisam imao prilike da snimam sve. Milena Marjanović
