Izvor: Politika, 14.Sep.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skok iznad sopstvene glave
Moja omiljena tema je stremljenje čovekovo ka promeni nabolje, kaže Aleksej Slapovski
Čuda se ponovo dešavaju, Hrist se pojavio u jednom malom ruskom mestu, među „malim ljudima” kakvih ima svugde, među pijancima, vernicima i lakrdijašima, koji i ne znaju šta bi sa njim, u vremenu tranzicije i skliskog sistema vrednosti. Jedan od najpolularnijih ruskih prozaista, dramskih pisaca i scenarista Aleksej Slapovski, gost Beograda, 77. kongresa Međunarodnog PEN-a i književnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << festivala „Oslobodi reč”, napisao je roman „Prvi drugi dolazak”, koji se upravo poigrava mesijanskim motivima, kao i stereotipnim slikama Rusije, komunicirajući ujedno sa velikom književnom tradicijom ruske književnosti, od Gogolja, preko Dostojevskog, do Bulgakova, Babelja i Harmsa.
Ovu mudru knjigu, koja ne pretenduje da bude takva, dok sa čitaocem komunicira prevashodno putem duhovitih dijaloga junaka i apsurdnih situacija, kod nas je objavio „Arhipelag” u renomiranoj ediciji „Sto slovenskih romana”, u prevodu Natalije Nenezić. Kako je istakao književni kritičar Mladen Vesković, kada konačno bude uobličena ova biblioteka, imaćemo uvid u ono što se dešavalo u pojedinim nacionalnim književnostima, jezicima, kao i društvima, od pada Berlinskog zida do danas.
Kao razloge stalne popularnosti ove svoje knjige, koju je napisao pre šesnaest godina, Slapovski navodi činjenicu da se život od tada nije mnogo promenio, osim što je situacija u duhovnom smislu još mnogo gora.
– Dobra strana interesovanja čitalaca je u tome što su međuljudski odnosi kao takvi i dalje zanimljivi. Ne žive dugo knjige koje ne pripovedaju o političkim ili društvenim uređenjima, već dela koja jednostavno progovaraju o odnosima između običnih ljudi. Inače, omiljena tema ruske književnosti jeste odnos čoveka sa samim sobom dok je jedna od najvažnijih za moju literaturu– stremljenje čovekovo ka promeni nabolje – objašnjava Aleksej Slapovski. Zatim, progovara o etičkim dilemama čoveka svakoga doba:
– Omiljena je ruska izreka: „Ne možeš da skočiš iznad sopstvene glave”. E, pa meni su baš zanimljivi junaci koji žele da skoče iznad sebe samih. Da urade nešto što im se činilo nemogućim. Moj junak nije u početku shvatao činjenicu da je baš on možda Hristos koji je ponovo došao među ljude. Posle, kada se u njegovoj glavi pojavila ideja: „A, šta ako?”, on se uplašio. Zbog toga što se ljudi ne plaše onoga što je u njima loše, već onoga što je u njima dobro. Loše ne zahteva napore, nikakav trud nije potreban za to da se pije alkohol ili da se zapali cigareta. Petar se uplašio zbog toga što je sebi postavio pitanje:„Pa, šta je ovo, moraću da živim loše, kao što niko ne živi, pošteno, pravedno, da budem dobar čovek? Dok svi drugi mogu da se ponašaju ’normalno’”.
Iako je središnji motiv njegove knjige ponovni dolazak Hrista, Slapovski naglašava da je problem koji postavlja širi od religioznog, da je privlačnost Hristovog lika u tome što je pozivao na nemoguće, na maksimalno:
– Mnogi i dalje ne shvataju šta znače reči koje kažu da ono svoje poslednje treba dati siromahu, da bližnjeg treba ljubiti više nego sebe. To mnogima nije moguće zbog toga što neće da to bude moguće. Pokušao sam da napišem knjigu o običnom čoveku, koji voli žene, voli votku, i koji je u jednom trenutku u sebi otkrio nešto novo, što nije mogao da shvati. Napravio sam smesu tragikomičnih događaja zato što volim atmosferu karnevala, gde se ljudi stalno skrivaju iza maski. Paradoks je u tome što pojedincima maska bolje pristaje nego sopstveno lice.
Za svoj prvi roman „Ja nisam ja”, koji je i dalje jedna od najčitanijih knjiga u Rusiji Slapovski kaže:
– Glavni junak, koji nije zadovoljan svojim životom, (a pre 18 godina u Rusiji niko to nije bio), prelazi u druga tela, u obličje razbojnika, predsednika države, alkoholičara, žene. Pošto se Rusima tada činilo da svaki sused živi bolje od njih, popularnost ove knjige pokazuje da zavist prema komšiji nikada ne zamire. Zapravo, u toj knjizi sam ostvario svoja maštanja, pisac ne mora da postane žena ili predsednik, može sve to samo da zamisli. Najbolje je da bude ono što jeste, ako se prema sebi ispravno odnosi. To znači, kao prema detetu, voleti ga, pomaziti po glavi, ali blagovremeno i udariti packe.
Ideološki koncepti se smenjuju, a opstaje čovekova težnja da bude opijen idejom. Pitamo našeg sagovornika koja ideja danas ljudima širom sveta zamenjuje zamisao o Bogu?
– U Rusiji, kao i u drugim zemljama, ideja Boga ničim nije zamenjena. Rusija je danas potpuno ateistička zemlja, ljudi misle o materijalnim stvarima, stanu, kolima, novcu. Političari i novinari su ti koji traže nacionalnu ideju, naročito je poznata formulacija da „Rusija treba da se digne sa kolena”. To je idiotska misao, zbog toga što u svojoj osnovi sadrži pomisao o tome da čitava jedna država kleči. Druga ideja, kojom se operiše, govori o tome da nam je potrebna velika Rusija. Ne volim kada bilo koju zemlju nazivaju velikom, nijedna to ne treba da bude, dovoljno je da bude normalna, odgovara Slapovski.
Inače smatra da pisac svaki svoj lik, pre no što ovaj u romanu progovori, karakteriše na neki način. Sebe je, pak, okarakterisao kao čoveka humanističkog obrazovanja, koji je radio najrazličitije poslove, dok sada samo piše, uglavnom za film i televiziju. I u opuštenom razgovoru sa novinarima ispoljava sklonost ka humoru, ali, ne onom direktnom, za jednokratnu upotrebu, kojeg kako kaže ima na svim ruskim televizijama, već paradoksalnom, koji poziva na razmišljanje.
Marina Vulićević
objavljeno: 15.09.2011.
