Izvor: Politika, 02.Jul.2010, 23:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rađanje nove zvezde
Festival „Jazz a Vienne”, Vjen, Francuska (25. 6 – 9. 7). Prisustvujemo pravoj „porodičnoj zaveri”. Na sceni je najpre Čajna Mozis, kći Di Di Bridžvoter iz (drugog) braka sa rediteljem Gilbertom Mozisom. Prvi utisak je nestvaran – kao da gledamo njenu majku pre dvadesetak godina
Ronom plovi šarena patkica, u patkici je trubica, na leđima joj 30 svećica. Ilustrator plakata Bruno Teri je ovog puta baš bio inspirisan… Ovaj jun u Izeru pamtiće se po olujama i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << džemperima, pa ipak je leto rešilo da stigne u poslednji čas da, kako dolikuje, proslavimo jubilej najvećeg evropskog džez festivala pod otvorenim nebom. Posle vrelog dana raduje nas zalazak sunca iza vinograda, poslednji zraci se prelamaju iznad scene. Na sceni usnuli klavir čeka svog mađioničara da ga razbudi, raspeva. U publici uvek isto nestrpljenje, žamor koji će utihnuti kada predstava počne.
Umetnički direktor Žan-Pol Butelje je svake večeri iznova ponosan i srećan. Kako i ne bi: sa pet dana festival „Jazz a Vienne” raširio se na petnaest, posetilaca je šest puta više nego pre trideset godina, spisak onih koji su nastupali predstavlja istinski „ko je ko” u savremenom džezu i srodnoj muzici… Svako novo izdanje je prilika da neke velikane čujemo ponovo, a i da novi klinci, tek stasali za velike scene, upišu svoja imena u zlatni niz.
Bred Meldau je ponovo pred francuskom publikom – Antički teatar je mesto susreta starih ljubavnika. U kamenu ovog zdanja upisana su četiri bisa njegovog trija 2001, trijumf Meldau-Metini kvarteta 2007… A sada je konačno došao sam, majica sa turneje sastava Grateful Dead iz 1987. godine odslikava stav, znamo da će opet svojim prstima spajati nespojivo. Sa jedne (rok) strane su Massive Attack („Teardrop”), Nirvana („Smells Like Teen Spirit”) i Džef Bakli („Dream Brother”), sa druge (džez) Harold Alen („Get Happy”), Bobi Timons („This Here”), Rodžers i Hamerstin („My Favorite Things”). Pijanista lako prožima dva sveta. Moć njegove alhemije najbolje ozvučava standard „I’m Old Fashioned”, Džeroma Kerna, koji će se spontano pretopiti u zaboravljenu baladu „Martha” Toma Vejtsa kao da ih ne razdvaja nekoliko decenija muzičke istorije! Na drugom nivou je susret tame i svetla, gorkog i slatkog, kao što kaže naslov pesme sastava Verve („Bitter Sweet Symphony”), kojom je otvorio koncert. Bure staccato akorda jedne ruke nadmeću se sa nežnim melodijama druge. Iza ovog vjenskog sunca otići će sa nežnim tonovima „Things Behind The Sun” Nika Drejka. Vreli vazduh ključa u erupciji strasti.
Nemoguće je rečima opisati muziku koju danas stvara Vejn Šorter. Prvi takt je uvek poziv na avanturu izvan svakog sveta i vremena, u kojoj nije više bitno da li su osnove u džezu ili u klasici, koliko ko u sastavu svira, i koliko putovanje traje. Ako se prepustite i pustite da vas opčini, svaki sekund će biti magičan, a po buđenju ćete se teško čega sećati. Radi se o sledećem: kada je pre desetak godina okupio ovaj kvartet, birao je muzičare iz panteona današnjeg džeza, koji će biti sposobni da sa njim zajedno prolaze istu avanturu iz večeri u veče, uvek kao da im je prvi put, i svaki put drugačije uzbudljivo. Tokom šezdeset minuta u kontinuitetu (teme: „Zero Gravity”, „Lotus” i „Myrrh”), Brajan Blejd (bubnjevi), Džon Patituči (kontrabas) i Danilo Perez (klavir) pletu mrežu zvukova, čudnih ritmova, tonova i akorda oko heroja između njih. Stari vuk ih osluškuje, pa se oglasi nekad i samo jednim urlikom soprana – boja koju jako dobro poznajemo – ili tenorskim pasažom, ili zvižduće u mikrofon. Kao da ih vodi dalje i dublje u svet o kome ni oni ni mi ne znamo baš ništa. Da li je to nekome bitno? Na bis dobili smo poznate „Adventures Aboard The Golden Mean” i „Joy Rider”, te stari song iz filma Freda Astera „I Go My Way By Myself”: džez nekad beše igra, prepustimo joj se.
Sledeće večeri prisustvujemo pravoj „porodičnoj zaveri”. Na sceni je najpre Čajna Mozis, kći Di Di Bridžvoter iz (drugog) braka sa rediteljem Gilbertom Mozisom. Prvi utisak je nestvaran – kao da gledamo njenu majku pre dvadesetak godina! Isti stas, pokreti, osmeh. Čajna živi u Francuskoj, gde je već stekla solidnu popularnost kao pop pevačica i voditelj lokalnog MTV-a. Da li se na džez iskorak odlučila da bi se naslonila na maminu slavu?
Prvi taktovi bluza „Fine Fine Daddy” razvejaće sve sumnje: prisustvujemo rađanju nove džez zvezde. Iskreno – njen glas nema majčinu raskoš, niti raspon, džez manir tek treba da nauči, kao i šta da radi sa sobom dok muzičari oko nje soliraju. Ali, Čajna poseduje strahovit senzibilitet, idealan baš za muziku kojom ulazi u ovaj svet – bluz. Predstavlja nam numere sa albuma „This One’s For Dinah”, posvećenog kraljici bluza Dajni Vošington: „Cry Me A River”, „Dinah Blues”, „Resolution Blues”… svaki minut sve dublje i dublje u crnu zemlju Dajnine Alabame, ili u zadimljene podrume Dajninog Čikaga. A onda… Mama se penje na scenu sa maltezerom u rukama, razmenjuju suze radosti i ponosa.
Zagrljaj, pa odbrojavanje pijaniste Rafaela Lemonijea i kreće – „Stormy Monday Blues”! U razmeni stihova čujemo majku koja uči svoju kćer, i nju koja joj pokazuje koliko je sazrela. Prelaze u „Everyday I Have The Blues”, još jedna himna za nove ovacije, još koji takt za kolektivnu radost, za dugo pamćenje.
Bila je to iznenađujuća kulminacija večeri. Kada je posle pola sata na scenu izašla Di Di Bridžvoter, u ušima je još odzvanjao prethodni bis. Njeni muzičari su zvučali izvrsno, saksofonista i flautista Kreg Hendi odsvirao je nekoliko fenomenalnih solo deonica, kao i pijanista Edsel Gomez, zaslužan i za originalne aranžmane tema iz repertoara Bili Holidej. I Di Di je odlično pevala, da se razumemo, ali njen stav naprosto nije odgovarao onome što bi se očekivalo od posvete pevačici čiji je život bio tako surovo tragičan. Tamo gde bismo očekivali da čujemo bol „Lady Sings The Blues” ili „Loverman”, pevačica je jasno od toga bežala. Najbliže očekivanom doprla je sa „Don’t Explain”, ali je njenu interpretaciju tada totalno zasenio zvuk Hendijeve flaute. Do kraja nastupa pokazala je sve ono zbog čega je cenimo – sjajan sket, precizno vladanje različitim registrima, moćan glas, kao i vrhunske zabavljačke sposobnosti. Ali kome je do zabave kad se seti sudbine Eleonore Fegan? Promašena tema, zapisala bi svoju primedbu profesorka srpskog…
Odlazimo na Jazz Mix, pod šatorom na obali Rone. Tu se zabava očekuje i zato nam je nesebično nudi trio pijaniste Džejsona Lindnera. Fanki i soul sreću indijske, arapske i kolumbijske ritmove, uz egzotične boje gosta Edmara Kastanede (električna harfa). Njujork u punom sjaju svojih različitosti. Žurka traje do jutra: na sceni i izvan nje. Pristižu muzičari iz sastava „Esperance Spolding”, slavimo rođendan njenog pijaniste Lea Đenovezea. Reza Akbarali, urednik ovog programa, negde pronalazi flašu šampanjca. Uskoro će svanuti iznad Rone…
Vojislav Pantić
objavljeno: 03/07/2010.
