Izvor: Politika, 12.Jan.2015, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preovlađuje proza hladne krvi
Zapamtio sam i zapisao: da će čovek prstom brda pomerati, ali sebe ni na jedno željeno mesto neće moći postaviti
Novu knjigu priča Danila Nikolića (1926), pod naslovom „Jedna uporna uspomena”, objavila je izdavačka kuća „Vukotić medija”. Nikolić je autor nekoliko knjiga pripovedaka: „Povratak u Metohiju”, „Spisak grešaka”, „Provetravanje vladara”, „Ulazak u svet” i nekoliko romana: „Vlasnici bivše sreće”, „Kraljica zabave”, „Fajront >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Grgetegu”, „Jesenja svila”, „Korektor”, „Spisak budućih pokojnika”... Dobio je nekoliko naših najuglednijih književnih nagrada: „Ninovu”, „Ivo Andrić”, „Veljko Petrović”, „Bora Stanković”, „Meša Selimović”, „Branko Ćopić”, „Stevan Pešić”, „Zlatni krst Kneza Lazara” za životno delo.
Novu knjigu priča nazivate „zbir uramljenih slika”. Reč je o slikama iz detinjstva i mladosti, koje ste proveli u Metohiji?
Uramljivanje, ponekad, nije veseo rad. Ne mogu se bez sete, pa i bola, stavljati u ram slike koje se dugo nose u džepu kraj srca, ili u novčaniku.
Knjiga govori o davno prohujalom dobu, o jednom potpuno drugačijem vremenu. S nostalgijom pišete o tom vremenu?
U tom iščezlom svetu bilo je i onih koji su slutili velike promene u životu, duhovnom i telesnom. Zapamtio sam i zapisao: da će čovek prstom brda pomerati, ali sebe ni na jedno željeno mesto neće moći postaviti; da će ga učiti neuki, lečiti bolesni, a daviti slabi; da će se stideti onoga čime se ponosio, i obratno; da će pamtiti ono što mu se ne pamti, a zaboravljati ono što mu se ne zaboravlja; da ništa neće biti daleko od očiju, ali će sve biti daleko od srca.
Promenio se i jezik, nestale su reči: ognjilo, ceđ, sač... U modi su nove: relaksacija, celofan, infarkt... Kvarenje jezika se nastavlja?
Svako razdoblje ima neke svoje reči, koje ga karakterišu. Bilo je: otadžbina, čast, Bog. Pa je došlo: direktiva, likvidacija, reakcionar. Sada: sankcije, pritisak, ugroženost. Svemu onome što ne valja, pridružilo se odstranjivanje budućeg vremena: „Možda dođem... Možda kupim... Možda poludim...” To nije samo uticaj stranih jezika, to je strah od poremećenosti sveta, od nestabilnosti. Otud sve crno i u odevanju.
Iako ste rođeni u Splitu, vaš zavičaj je Metohija – Vitomirovo i Peć. Šta vas sve vezuje za zavičaj?
Tuga...
U jednoj od priča, napisanoj 1976, naslutili ste da će nam za odlazak na Kosovo i Metohiju trebati pasoš?
Ta priča, „Spisak grešaka”, objavljena je 1976. godine kod Vojvodića, u „Slovu ljubve”, a napisana krajem 1974, mesec-dva pošto je donet zloglasni, antisrpski Ustav. Otud nešto zloslutno u testamentu moga junaka, koji je kćerki rekao: „Da me sahranite u Belom Polju, kod Peći, makar i za mene mrtvog morali vaditi pasoš.”
Od 1912. do 1999. u Peći, i na čitavom Kosovu i Metohiji, traje jedan te isti sukob. Otkuda tolika netrpeljivost između Srba i Albanaca?
Zbog stomaka u kome su glâdi. Zbog imanja i imovine. Jer, sa albanskih gudura i planina nisu silazili u vrleti i pustare, nego ka plodnim ravnicama oko metohijskih reka i kosovskih božura. Tamo su njive i sa njih žito, stoka i od nje mleko, vuna, koža i meso, šume i od njih drva, za grejanje i za gradnju... O raznim zlodelima pisao je još 1862. dečanski arhimandrit Serafim Hadži Ristić u knjizi „Plač Stare Srbije”. Tražio je od ravnodušne Evrope da zaštiti ono malo njegovog naroda, one koji su ostali posle Velike seobe... U vreme moje mladosti, pisao sam već, vladali su normalni komšijski odnosi. Nikad u našoj kući, pa ni u selima oko Peći, nisam čuo ružnu reč o Šiptarima, što je njihovo izvorno ime. Mržnja je novijeg datuma. Ali je mnogo starije pravilo: Alah na ustima uvek daje više od Isusa u duši. Mržnja se javlja, i deluje kao sedativ, kod svih koji su nešto loše uradili drugima. Bilo da su oteli, izdali, prevarili, ili napustili svoj rod, svoje običaje, svoj jezik, svoju veru. „Zarobili sebe u tuđina”, kaže Njegoš.
Volite da kažete da „pisac uvek izmišlja istinu”. U kojoj meri koristite fantastiku u vašoj prozi?
Treba stalno citirati Dostojevskog: „Nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti.” U tom smislu sam realistički pisac. Ali, stvarnost koju sam slikao je kao unutrašnja bolest. Ne može se ni videti, ni opipati. Ali, organizam reaguje, daje znake bolesti... Fantastika, smatram, govori o nečem nemogućem. Kao što je moj junak govorio o pasošu za sebe mrtvog, u sopstvenoj zemlji. Pisac, na osnovu nekih signala, gotovo beznačajnih činjenica, izmašta nešto što vremenom postaje sušta istina. Na primer: „Ovih dana su Kinezi iz Peći, Istoka i Drenice zakupili celu južnu padinu Mokre gore, da bi obnovili šume i gajili proređenu divljač...”
Opširnost je, kaže jedan od vaših junaka, znak lošeg pripovedača. Šta je danas moderna pripovetka?
Često citiram stih divnog pesnika Svetislava Mandića: „Prastar i grešan kao Ticijan.” Pa ću, možda, pogrešiti u proceni. Dobijam još uvek nekoliko naših književnih časopisa, uspevam da pročitam poneku priču. Onu koja me, kao vrhom udice, zakači svojim početkom... Danas preovlađuje proza hladne krvi, lišena osećanja. Nije ni čudo, jer vlada poslovni duh, onaj koji ne trpi osećajnost. Znate već kako vas, kao maljem, udare reklamom usred drame, filma, serije, kad ste se svim svojim bićem uneli, prepustili... Ni pre, niti posle, nego baš usred, pravo u srce i mozak. To, kao podzemna struja, vlaga, razjeda i priču, toliko da neke liče na blještavo upakovanu prazninu.
Prirodu sve više uništavamo... Pitate se šta će deca vaše dece gledati, gde plivati, šta slušati, čemu se diviti...
Zato što smo zagadili tolike vode, uništili tolike ptice, sasekli tolike šume. Priroda će nas usmrtiti svojom smrću, ponavljam po stoti put!
Strastveni ste ribolovac. Odlazite li još na pecanje?
Često... Svake druge noći. U snu.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 13.01.2015.
