Izvor: Politika, 01.Maj.2015, 12:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oštroumnost je neisplativa osobina
O poeziji danas mnogi govore, neprestano govore, i što više govore, sve je manje razumeju, ali ni to da poeziju ne razumeju – nisu u stanju da shvate
Izdavačka kuća „Arhipelag”, objavila je novu zbirku pesama Saše Jelenkovića (1964), pod naslovom „Pedeset”. Jelenković je autor knjiga: „Neprijatna geometrija”, „Ono što ostaje”, „Heruvimske tajne”, „Kraljevska objašnjenja”, „Knjiga o srcu”, „Elpenorova pisma”, „Elpenorovo buđenje”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Elpenori” i „Golamolitva”. Dobitnik je književnih nagrada: „Matićev šal”, „Milan Rakić”, „Vasko Popa”, „Borislav Pekić” i „Disove nagrade”.
U godini kada ste napunili 50 godina, objavili ste zbirku „Pedeset”, sa pedeset novih pesama. Sve u znaku stare „pedesetice”, koja je na koricama?
Želeo sam sebi da ugodim, za svoj pedeseti rođendan, imao sam sasvim sebičan jedan motiv, dakle, ništa sa dubokim poetičkim smislom. Najpre zbog toga što mi se, kad sam počinjao kao pesnik, činilo da biti uopšte živ u tim godinama, predstavlja pravu premiju. Zablude simbolističkog i romantičarskog nasleđa, verovatno. „Pedesetica” je tu kao sentimentalni podsetnik na vreme kada su postojale stvari čija je vrednost bila merljiva.
Posle trilogije o mitskoj i pesničkoj figuri – Elpenoru, Odisejevom pratiocu, odlučili ste se za kratke, zgusnute, jezgrovite pesme. Da li je ova promena nova faza, znak zrelosti, ili nešto sasvim treće?
U međuvremenu je, posle trilogije o Elpenoru, objavljena ezoterična poema „Gola molitva” pisana u jednom povišenom ritmu, hermetičnim jezikom. Pominjem je u ovom trenutku kao neku vrstu prelaza, neophodnog mosta ka svetlosti koju u moj opus unosi knjiga „Pedeset”. Osetio sam potrebu za promenom u jeziku, za sasvim drugačijim slikama. Zapravo, učinilo mi se da, jedan po jedan, padaju velovi koji su prekrivali svet koji se meni prikazivao. Prošao sam period u kojem sam bio prinuđen da savladam jezik na kojem je stvarnost divljala, da pišem tim jezikom, u trenucima jezivih događaja. A onda je, posle tragedija, na red došlo doba apsurda i groteske, čiji je jezik, takođe, valjalo savladati. Kad kažem savladati, mislim da ga je trebalo doslovno pokoriti. Odabrao sam jedan hermetičan iskaz, u „Goloj molitvi”, i jedan jezgrovit, naizgled sasvim proziran govor u knjizi „Pedeset”.
U ovom surovom svetu pesnički subjekt želi da postane semenka, da se ušuška u telu jabuke. Gde savremeni čovek može da nađe mir, spokoj, blagost?
Jedino mesto na kojem je čovek siguran jeste u njemu samom. Čak i najveći nemir, koji se u čoveku javlja, nije ništa spram potresa kojima je svakodnevno okružen.
Miljkovićevski uzvikujete: „Mene čuva vatra!” Šta je vaša vatra?
Ne vidim sebe kao nekoga ko bi sagoreo, više sam sklon da vatru vidim kao vrstu štita.
U pesmi „Mastilo”, rezignirano kažete da je „odzvonilo razdoblju oštroumlja”. Ne predviđate nam veselu budućnost?
Nikada nisam bio preterani optimista, niti mi se budućnost ukazivala u veselim bojama. Više se ne neguju vrline koje su krasile ljude tokom proteklih decenija ili vekova. Biti oštrouman danas predstavlja veliku hrabrost. Jer, malo je oštroumnih naprosto zbog toga što je to neisplativa osobina. Puno košta, a malo se, ili gotovo ništa, ne dobija.
Ono što drži svet na okupu jeste „pokret njenih ruku dok širi veš po konopcu”. Bez ljubavi, očigledno, nema života, ni sveta?
Premalo je ljubavi na ovom svetu, možda otud poezija predstavlja jedan od načina njenog povratka. Kao pesnik, prilično sam daleko od nekakve lirske sentimentalnosti, ali sam poželeo da se ovim pesmama iz knjige „Pedeset”, najviše što mogu, približim svom idealu metafizičke lirske poezije, kako ja to vidim.
Kažete da poeziju valja čitati, nešto manje pisati, i što manje o njoj govoriti. Ima li poezija danas bilo kakvu moć?
O poeziji danas mnogi govore, neprestano govore, i što više govore, sve je manje razumeju, ali ni to da poeziju ne razumeju nisu u stanju da shvate. Vežbaju govor o poeziji, zamagljuju, žongliraju rečima, kao da će ih vrtoglavica približiti poeziji. Poeziju danas, nažalost, pišu mnogi, pišu je sve više, ostvarila se mračna strana proročanstva da će poeziju svi pisati. A poeziju samo valja čitati, ako je danas u doba haosa i bezumlja, u doba opadanja svih vrednosti uopšte moguće usredsrediti se na čitanje stihova. Poezija možda ne može da spasi svet, niti da ga promeni, ali je izvesno da ga može učiniti podnošljivim. Ovde je, takođe, reč i o tome da poezija nikako više nije i ne može biti subverzivna, ni poetički, ni ideološki. Jedino je moguće da pesnik, kao privatno lice, bude subverzivni „element”, i to na krajnje profani način, preko društvenih mreža. Reč pesnika više nikog ne zanima, pesnici su izgubili autoritet.
----------------------------------
U raspravi sa zavičajem
Živite, uporno, u Zaječaru, u takozvanoj provinciji. Koje su prednosti, a koje mane, života u malom gradu?
U Zaječar ne možete da svratite, takav je njegov geografski položaj. Ja sam u Zaječaru rođen, ali sam u njega dolazio, odlazio, i u njega se vraćao. Pisac uvek ima protivrečan odnos prema svom zavičaju. Uvek je u nesporazumu, ili nekakvoj raspravi sa zavičajem. Ne verujem piscima koji kažu da u provinciji žive skladno i spokojno. To je nekakva malograđanska pozicija. U provinciji ponekad imate više mira, ali manje privatnosti.
