Izvor: B92, Tanjug, 06.Mar.2009, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostavke obelodanile probleme
Ostavke čelnih ljudi Narodnog pozorišta i Beogradske filharmonije samo su jasno obelodanile probleme u funkcionisanju nacionalnih institucija kulture, čemu je opšta finansijska kriza samo pomogla, ocenili su sagovornici Tanjuga, značajna imena kulturne scene.
Podsećajući i na nerešene probleme u Narodnom muzeju, prof. menadžmenta u kulturi i teorije masovnih medija na Fakultetu dramskih umetnosti Milena Dragićević Šešić, kompozitor Zoran Hristić i rediteljka, književnica >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i direktor Srpskog PEN centra Vida Ognjenović smatraju da je reč o problemu koji u sadašnjoj situaciji opšte finansijske krize nije samo u ingerencijama Ministarstva kulture, već strateško pitanje o kome treba da se izjasni i vlada.
Šešićeva smatra da "pitanje kulture hitno treba da postane pitanje Vlade Srbije, a ne samo Ministarstva kulture, jer kulturi u trenutnoj ekonomskoj situaciji može da pomogne samo intersektorska saradnja, zajedno sa ministarstvima turizma, nauke, prosvete i obrazovanja".
Ona je podsetila da su najuspešniji direktori institucija kulture, u koje spada i direktor u ostavci Beogradske filharmonije Ivan Tasovac, do sada uspevali da različitim marketinškim i sponzorskim strategijama postignu maksimum u korist svoje kuće. Sada, u promenjenim društvenim okolnostima, kada su se povukli sponzori i privreda, kada nema velikih međunarodnih donacija, nemoguće je više delovati na taj način, primetila je ona.
Ukazujući na nezavidnu finansijsku situaciju države, Šešićeva je konstatovala da u takvoj pat situaciji niko nema magično rešenje. Zato, smatra ona, jedino preostaje zajedničko delovanje institucija kulture i ministarstva.
Ona je sa žaljenjem konstatovala da do toga nije došlo, ističući da bi direktori nacionalnih ustanova kulture trebalo bi da budu desna ruka ministarstva i obrnuto.
"U toj sinergiji jedino nešto može da se postigne", ocenila je Šešićeva, dodajući da su se morali naći načini da se situacija koja je ishodovala ostavkama, prevaziđe.
Ostavke neće ništa bitno doprineti, jer problemi ostaju isti, smatra ona, ali i dodaje da je možda dobro što su direktori ustanova kulture uzdrmali javnost i skrenuli pažnju na problem kulture.
Šesićeva je podsetila da je u završnoj fazi i konkurs za čelnike gradskih ustanova kulture.
"Videćemo kako će uopšte vlast da rešava to pitanje. Trenutak je da se pokrene rasprava o menadžmentu ustanova kulture kakav je moguć i kakav je danas potreban", dodala je ona.
Hristić je izrazio razočarenje što ljude koji su se dokazali na mestima na kojima su radili, kakav je Tasovac, niko nije pozvao na pravi razgovor, da se vidi šta i kako u ovoj situaciji treba činiti.
"Kada neko ko je ministar čestito ne uđe u instituciju kao što je Narodni muzej, Narodno pozorište, nešto što mu je verovatno u opisu posla broj jedan, onda tu nema šta da se razgovara", rekao je Hristić, ukazavši da je imao loše iskustvo sa ministrom kulture dok je bio predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta pre šest godina.
On je dodao da je s, druge strane pitanje šta bilo ko na mestu ministra kulture može da uradi.
Ognjenovićeva smatra da bi sada bilo pogrešno krivce za trenutnu situaciju u nacionalnim situcijama kulture pripisivati pojedincima.
Kriza institucija kulture potpomognuta je ekonomskom situacijom koja je zastrašujuća, smatra ona, pa je i teško da se u tome ljudi snađu i postupaju na pravi način.
Institucije treba da rade u teškim ekonomskim uslovima, da imaju malo zaposlenih, visok umetnički nivo, mnogo publike pa se treba upitati imamo li za to zakonsku regulativu, ekonomske uslove, pa tek onda i imamo li prave ljude, napomenula je Ognjenovićeva.
Ona je podsetila da nemamo Zakon o kulturi, a naročito Zakon o kulturnim institucijama, koje deluju po nekakvim ranijim zakonima koji odstupaju od zahteva sadašnjeg vremena, ocenivši da je situacija prilično haotična.
Poznata književnica i rediteljka je podsetila na odluku države, saobraženu situaciji globalne ekonomske krize, da se zaštite ljudi koji rade i njihova radna mesta.
Napominjući da su ta radna mesta u kulturi svojevrsna, ona smatra da prvo moramo odlučiti hoćemo li zadržati ljude i pokušati da prođemo kroz krizu sa ljudima koji rade, ili ćemo smanjiti radni kapacitet.
