Izvor: Blic, 01.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krive kulise
Krive kulise
Nekada davno usred socijalizma, kad je modernizam kod nas od jeresi polako postao zvanična ideologija, sretne mladi Vuk Vučo starog Jovan Geca.
Pita ga poznati glumac, tumač i pisac tradicionalnih komada iz narodnog života:
- Šta radiš, Vuče?
- Režiram, čika Gec, za otvaranje Eksperimentalne scene Narodnog pozorišta Beketov 'Kraj partije'.
- Pa, kako ti ide?
- Ide dobro. Ali se brinem kako će proći. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Da li ti je mrak na scenu?
- Pa, prilično je mrak.
- Da li su ti krive kulise?
- Pa, prilično su krive.
- Da li ti glumci mrmljaju u bradu.
- Pa, dosta tiho govore.
- Ništa se ne sekiraj, Vuče. Će bude velik uspeh!
E, izgleda da je opet došlo vreme da mladi reditelji, oni bez mnogo dara i pameti, misle da je uslov da im se predstava prihvati kao savremena, moderna, avangardna, zovite to kako hoćete, da je mrak na sceni i da su krive kulise.
Ima, međutim, i drugih pozorišnih elemenata koji se danas smatraju apriori inovativnim, poslednjim izrazom pozorišne mode.
Ali nije o tome reč, već o daru, pameti i udubljivanju u suštinu pozorišnog izraza sa savremenim senzibilitetom. Nema bacanja prašine u oči. Publika odmah oseti s kim ima posla, da li sa umetnikom koji ima šta da kaže bez obzira na način. A savremeni senzibilitet podrazumeva da u umetnosti nema prečice tuđim utabanim putevima. Pravi su samo istinski novi putevi.
Novi brakovi
Ne želim da zvučim patetično, ali i mi smo, na talasu globalizma, zahvaćeni jednom novom vrstom pustinje, bez katastrofe, tragičnosti ili vrtoglavice. Gotovo sve velike vrednosti, ciljevi ili institucije, od kojih ću spomenuti samo brak i porodicu, na kojima su bile izgrađene prrethodne epohe, polako se prazne od svog sadržaja. Ko još veruje u brak i porodicu, kada je sve veći stepen razvoda, kad je starima zagarantovana azilantska sudbina, kada roditelji uz pomoć hemije i plastične hirurgije konkurišu sopstvenoj deci, kad parovi postaju 'slobodni' i kada se model 'singl' života nameće kao poželjan okvir društvenog komuniciranja?
Novi životni obrazac danas je izražen u nekoj vrsti nemuštog imperativa 'budi singl', živi sam, nemoj da se vezuješ, nemoj da svoje deliš sa drugim, klopaj usput sam jer je tako jeftinije i ugodnije. Ne slučajno, fenomen 'brze hrane' predstavlja drugu stranu trenda u kojoj je zajedničko iskustvo intimne situacije kakva je obedovanje ostavljeno još jedino za okupljanja koja organizuje prethodna generacija.
Jedan od aspekata tog talasa sadržan je u činjenici da je logika korporativnog kapitala postala jedina operacionalna. A ona zahteva simbolički brak korporacije sa svojim mladim uposlenicima koji su postali neka vrsta modernih janičara, jer im je kao i njihovim slavnim prethodnicima zabranjeno da se žene i udaju. Vernost? Da, ali ne partneru, nego firmi, duhu 'suparničke saradnje' u kojoj druge osobe nisu partneri nego konkurenti.
Moderna pustinja u kojoj caruje ne otuđenje, nego njegova postmoderna verzija u liku ravnodušnosti prepoznaje se na svakom koraku. Od reklama kroz koje promiču sve sami 'singlovi', do sve snažnijeg uverenja da samo 'slobodni' ostaju u igri. Samo uđite u neki kafić i bićete zatečeni odsustvom svakog kontakta između grupe mladića zanetih razgovorima o poslu i grupe devojaka apatično prepuštenih rastućoj demotivisanosti da se uđe u komunikaciju.
Jer, brakovi sa korporacijama najbezbolniji su odgovor na obilje mogućnosti i slobode koje omogućava operativno funkcionisanje kapitalizma.
