Izvor: B92, 28.Sep.2014, 11:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako smo upoznali "prave" veštice?

Pitajte svako dete sa Zapada da nacrta vešticu i gotovo svako će nacrtati sličnu predstavu - staricu sa kukastim nosem, šiljatim šeširom i metlom ili nagnutnom nad kotlom. Odakle ova predstava dolazi?

Odgovor, koji je kompleksniji nego što se čini, mogu da saznaju posetioci nove izložbe u Britanskom muzeju u Londonu koja se bavi ikonografijom veštičarenja.

Veštice imaju dugu i bogatu istoriju. Njuhove preteče su se pojavile u Bibliji gde je kralj Sol konsultovao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << takozvanu Vešticu iz Endora. U klasici su bile prisutne u obliku krilatih harpija i striksa - letećih stvorenja koja su kreštala kao sove i hranila se bebama.

Kirka, čarobnica iz grčke mitologije, bila je neka vrsta veštice, sposobna da svoje neprijatelje pretvori u svinje. Baš kao i njena rođaka Medeja. Drevni svet je, dakle, bio odgovoran za brojne karakteristike koje će kasnijih vekova biti pripisivane vešticama.

Ipak, piše BBC, današnje viđenje veštica “ustanovljeno je tek na početku renesanse”. A za to je najzaslužniji jedan čovek, nemački majstor Albreht Direr.

Na dve izuzetno uticajne gravure, Direr je oblikovao današnji stereotip veštice. Sa jedne strane, kao što je slučaj sa "Četiri veštice" (1479) ona je mlada, lepa i zgodna, žena koja može da očara muškarca. Sa druge strane, što se lepo vidi na "Veštici koja jaše unatraške na kozi" (oko 1500), ona može da bude matora i grozna. Na ovoj gravuri, gola veštica prikazana je kako sedi na rogatoj koži, simbolu đavola. Grudi su joj opuštene, usta otvorena dok promuklim glasom izvikuje čarobne reči a njena raščupana kosa leti u suprotnom smeru od njenog kretanja što je znak njenih veštičijih moći. Čak drži i metlu.

Ovo je, piše BBC, matrijarh veštica popularne kulture danas.

Za istoričare umetnosti interesantno pitanje je šta je renesansnim umetnicima poslužilo kao uzor? Jedna teorija je da su Direr i savremenici bili inspirisani personifikacijom Zavisti u Mantenjinoj gravuri "Borba morskih bogova".

"Mantenjina figura Zavisti predstavila je vešticu kao groznu babu", kaže umetnica i književnica Deana Peterbridž, koja je kustoskinja izložbe u Britanskom muzeju. "Zavist je gojazna, grudi joj više nisu lepe zbog čega je ljubomorna na žene i napada bebe i jede ih a umesto kose ima zmije".

Na sličan način veštica je prikazana i na italijanskoj grafici "Lo Stregozzo" iz 1520. gde grozna veštica sa otvorenim ustima, raščupanom kosom i dronjavom odećom stoji iznad kotla iz kojeg izlazi monstruozni kostur dok desnom rukom poseže za bebom koja joj leži pored nogu.

Ova grafika pojavila se u "zlatno doba" prikaza veštica, burnom, siromašnom, nestabilnom 16. i 17. veku, kada su suđenja vešticama bila izuzetno popularna u Evropi.

Zapravo, popularnost ženomrzačkih prikaza veštica može se povezati sa izumom prese za štampu čime je štampani materijal brzo razdeljivan a mnogi od tih printova mogu se videti na izložbi.

Do 18. veka veštice više nisu bile pretnja. Umesto toga, na njih se gledalo kao na sujeverje seljaka. To, međutim, nije sprečavalo umetnike poput Goje da ih slikaju.

“Los Caprichos”, Gojina kolekcija 80 grafika iz 1799. koristila je veštice, gobline, demone i čudovišta kao satirično oruđe, kako vi pokazali zlo u svetu.

Goja nije verovao da veštice postoje ali su njegove grafike među najmoćnijim, najprepoznatljivijim slikama veštica ikad napravljenih. Tabla 68 “Los Caprichosa” je izuzetno moćna. Na njoj veštica uči zgodnu mladu vešticu-pripravnicu kako da leti na metli. Obe su nage a cela predstava deluje prilično pornografski, naročito ako se uzme u obzir da španska reč "volar" (leteti) u slengu znači i orgazam.

Istovremeno, u Engleskoj se pojavila čitava plejada umetnika koji su radili gotovo pozorisne scene veštičarenja. Henri Fuseli je uradio nekoliko poznatih slika na temu Magbeta.

I pored toga, interesovanje za veštice bilo je u opadanju i nedostajala mu je čudna, uzbudljiva crta koju je ovaj žanr imao ranijih vekova.

U 19. veku prerafaelisti i simbolisti bili su privučeni figuri veštice koju su oni doživljavali kao “femme fatale” ali je njihova zadovljiva čarobnica više pripadala oblasti seksualne fantazije nego visoke umetnosti.

Jedina konstanta kroz istoriju umetnosti veštica je mizoginija. Peterbridž kaže da to, na žalost, jeste istina i da su predstave veštica demonizacija žena.

"Ali su često vezane sa društvenom kritikom. Veštice su bile žrtveno jagnje na kome se projektovalo svako zlo u društvu", dodaje ona.

Postavka “Witches and wicked bodies” posetiocima je besplatno izložena u Sobi 90 Britanskog muzeja od 25. septembra 2014. do 11. januara 2015. godine.

Nastavak na B92...