Izvor: Politika, 04.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iluminacija istorije
Bolje da tako nije bilo... ili, kakvi su to čuvari svetinje o kojima piše Mirjana Đurđević
Bože, kako samo istorija može da bude upetljana, spetljana, komplikovana, jednostavna, raznovrsna, dosadna, ali za dovitljivog pisca u svakom od tih slučajeva i te kako inspirativna. Malo li se samo zagleda u taj bunar sudbina, kakve će samo spodobe, carske i kraljevske, seljačke i gradske sresti kako vitlaju mačevima, pištoljima, otrovima, uz po koju lepu reč, da ne ispadne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da su vaspitanje potpuno zaboravili.
Pa i u sadašnjosti koja je, čim je postanemo svesni, već prošla, likova na pretek, treba se samo setiti i povezati ih, prepoznati u tom kolopletu ludosti koje od istorije čine smejuriju, baš onako kako Monti Pajton kaže: "A sada nešto sasvim drugačije!" ("And Now For Something Completely Different!" Malo je pisaca koji u našoj književnosti umeju da prepoznaju i ponude nam izbor ovakvih vratolomija, da poput montipajtonovaca izvrnu kao rukavicu i sadašnjicu i prošlost, pa da od svega toga, prvenstveno koristeći likove koji su prava riznica smeha, iskonstruiše fantaziju čija je posledica relativizovanje svega oko nas, i bivšeg i sadašnjeg.
A tako se lakše, i lepše živi – poručuje nam, dakle, Mirjana Đurđević u svojim prethodnim romanima, ali posebno u najnovijem, pod nazivom "Čuvari svetinja" u izdanju "Agore" iz Zrenjanina.
Koja je to svetinja o čijim čuvarima govori autorka? Jedna je od najslavnijih i najznačajnijih kojom se Srbi diče: Miroslavljevo jevanđelje. Pamtimo, tu i tamo, velika i komplikovana putešestvija koja je ovaj srednjevekovni spomenik "preduzimao" bez svoje saglasnosti. Pisan oko 1192. godine za humskog kneza Miroslava, ukrašen ornamentima, ovaj rukopis je išao od ruke do ruke čuvara i "čuvara", trpeći njihove muke sa njim, i svoje sa njima. Roman jedne od naših najzanimljivijih i najčitanijih spisateljica, u deset iluminacija, kroz priču Istraživača, rekonstruiše put Miroslavljevog jevanđelja od Huma do Hilandara kada su ga monasi poklonili kralju Aleksandru Obrenoviću (u međuvremenu, ostalo je bez jednog, dragocenog lista koji se i danas čuva u Petrogradu), da bi potom prešlo u ruke Karađorđevića, bodrilo Srbe u Prvom svetskom ratu, čamilo u kovčegu tokom Drugog, upoznalo se sa Prletom i Tihim, skrivalo u sanduku koji je služio kao hokličica u Narodnom muzeju, poslužilo kao osnov za fototipiju rađenu u Johanesburgu (bilo i ispod kreveta Slobodana Miloševića, ali Istraživač to ne pominje, "čuvara" je ionako bilo previše). Jednom rečju, srećno je što je sačuvalo glavu!
Roman Mirjane Đurđević ima mnoštvo verodostojnih istorijskih detalja, ali njihovom maštovitom kombinacijom dobijamo burlesku o našim naravima koje (samo mi znamo kako!) uspevaju da ne podlegnu promenama nabolje, već da postanu još spremnije da se šegače, svemu podsmehnu i nipodaštavaju, da se ogrnu lukavošću i lepom reči a da iza leđa muljaju, čak i ubijaju.
"Čuvari svetinje" će vas grohotom nasmejati, pa onda izazvati kiseli osmeh, ali i uplašiti: hoće li Miroslavljevo jevanđelje prestati, već jednom, da svojom čudnom sudbinom plaši srpski narod, i skrasiti se makar u svemiru, dvadeset vekova posle nastanka? Uključeno u svetsku baštinu, svakako će morati da se nađe u svemirskom brodu koji je evakuiše sa Zemlje, i možda će samo tako biti spaseno od dosadašnjih čuvara. Roman Mirjane Đurđević je i omaž velikom Borislavu Pekiću, neprevaziđenom primeru da se istorija ume čitati i na drugačiji način. Pročitajte "Čuvare svetinja" i slatko se smejte – sadašnjici.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 04.06.2007.]
